Пише: Бранко Радун
Хилари Клинтон и њој блиска мејнстрим елита по ко зна који пут покушавају да се са оваквим изазовима носе политички коректним речником који убеђује јавност да тероризам нема везе са исламом те да Исламска држава и радикални исламисти заправо и нису прави муслимани. Амерички либерали опет себи узимају за право да одређују ко је, а ко није ,,правоверни муслиман”, што је, најблаже речено, претенциозно. Нарочито то делује цинично ако се зна да су њихове политичке вође у Вашингтону и створиле или помогле јачању радикалних исламиста као геополитичког инструмента за изазивање хаоса и конфликата у свету.
Са друге стране имају опасног противника Доналда Трампа, који говори оно што други неће или не смеју, а у шта већина Американаца (и не само они) верује. У овом случају то је став да је овај терористички акт дело човека који је припадник ,,радикалног ислама”. Неубедљиво делују и саопштења Беле куће да се и републиканац Буш држао формуле „первертираног ислама”, то јест да муслимани склони екстремизму и тероризму нису прави муслимани, да би том натегнутом и вештачком поделом пацификовали муслиманску „тиху већину”. Очигледно је да је после Орланда Доналд у предности у односу на Хилари јер осећа забринутост обичних Американаца за своју безбедност и на томе ефектно поентира и демонстрира одлучност која се тражи за радно место председника САД. Можда нама изгледа претеран захтев за привременом забраном уласка муслимана из регија где има тероризма у САД или пак о надзору над „ризичним групама”, али такав став има подршку јавности. У том погледу се показује као неадекватна кампања већине мејнстрим медија и елите против Трампа – он једноставно има подршку јавности иако делује као „сам против свих”.
Како се на нашим просторима преламају те и такве поделе и (зло)употреба религије? Ни нама на овим просторима није страно искуство (из деведесетих) како се религије, а пре свега радикални ислам, користе да би подстакле сукобе међу народима. Као милитантне верске интернационале у тој злоупотреби религије с циљем геополитичког изазивања конфликта и данас доминирају католичанство и ислам. Изјаве попут оних које је дао бањалучки бискуп Комарица у којима изједначава стрељања усташа и других на Блајбургу са догађајима у Бањалуци током протеклог рата у Босни спадају у опасне замене теза које кваре климу ионако осетљивих међуверских и међуетничких односа. Нарочито је помињање „Бањалуке” од стране католичког свештеника болно за Србе јер су у тој регији током Другог светског рата почињени стравични злочини усташа подржаних од католичког клера. Са друге стране смо готово и навикли на антисрпске испаде муслиманских верских вођа. Но ипак је увредљив тон великог муфтије исламске заједнице Кавазовића који упозорава своје саплеменике да не смеју допустити да „Влах” (погрдан назив за Србе) влада Сребреницом. То није изазвало готово никакву осуду у Сарајеву. Замислимо само реакцију у Србији ако би српски патријарх рекао да „не сме Балија” да буде градоначелник неког града. Као шлаг на торту те удружене католичко-муслиманске офанзиве против Срба и Српске јесте изјава новог муфтије србијанског Нумана да Републику Српску треба укинути. Ако знамо да око америчких демократа има много муслиманских лобиста и да у тим круговима јача лоби оних који би да укину Српску због страха од јачања руског утицаја, постаје јасна и геополитичка позадина ове изненадне агилности верских вођа.
У исто време Срби на све то гледају или равнодушно или пак настоје да окретањем другог образа пацификују „другу страну”. У ствари, од српске стране не треба ни очекивати да на говор мржње одговара слично, већ би требало да аргументовано и упорно побија и разобличава те и такве кампање које по Балкану као „бурету барута” бацају опасне варнице за ко зна чије интересе. Племенит је гест владике Григорија да недавно у једној цркви у околини Мостара организује ифтар – обед у сумрак током рамазана – за муслиманске вернике, али без оглашавања о овим запаљивим изјавама то све делује као традиционално српско игнорисање реалности. Слично важи и за друге представнике Срба са обе стране Дрине – нојевско завлачење главе у песак пред опасношћу од злоупотребе религије представља се као толеранција или као хришћанска врлина „љуби и непријатеље своје”. Није него. Извор: Политика
