Правда

Неки ће се зачудити на тврдњу да ће Путинова Русија бити централна нација на планети Земљи. Сједињене државе већ неколико деценија доминирају светском политиком. Пре Америке, светом је "владала" Велика Британија. Неугодни сукоби су доминирали међународним односима током највећег дела модерне историје. Америка је одувек "била у рату", али тај "рат" ће неоспорно ускоро бити готов, на овај или онај начин. Али, вести од пре неки дан, рецимо из кремаљског "дворишта", указују на ширу слику. Мали делићи које већина људи пропусти, говори о неумитном процесу, и то је стварност коју разумеју и Путин и људи око њега. Русија је једна од два преостала резервоара животно важног водног богатства. Док на другим местима има довољно воде, Русија је у близини огромне пустиње која се шири, и где се може десити да људи умиру од глади због мањка хране.

Трећег маја ове године на РТ је објављена прича под насловом: "Жеђ за водом: Русија предлаже да шаље пијаћу воду у сушом погођени кинески регион Синђанг". Мало великих медија је пропратило ту причу, али је она важнија од било које вести о гасоводима. Руске власти су наиме објавиле план за испоруку пијаће воде из алтајског краја у највећу сушну област Кине, аутономну ујгурску покрајину Сиђанг, преко Казахстана.

Ово је вест која захтева дубоку анализу, из више разлога. Предвиђене испоруке за толико сушан регион су минималне, и оне су једнаке малом језеру, али то је веома значајна најава плана. Овде долазимо до питања укупног обрадивог земљишта, као ефеката процеса ширења пустиња широм света.

Процес дезертификације, или ширења пустиња, траје већ миленијумима. У северној Африци, на пример, Сахара се и данас шири убрзано ка југу, око 3 километра годишње, што утиче на губљење плодне земље док ветрови  гурају монсунске кише јужније. Ови процеси су сложени, али суштина је да се пола света суши, и то није сведено само на Африку. И ако узмемо у обзир око 1,5 милијарде Кинеза и милијарду становника Индије, јасно је зашто сада треба улагати у руске водне изворе.

Према подацима Светске банке о количини пољопривредног земљишта, Русија је у стању да храни око пола света, и наводњава земљиште које може да нахрани другу половину. Не само то, већ ће план Владимира Путина учинити бесмисленим америчку или британску политику према Казахстану, Киргистану, Туркменистану, Узбекистану, Монголији, и многим другим државама. Кључан показатељ је пад количине обрадивог земљишта по особи. Кина је на пример у озбиљној невољи. Она има само 0.08 хектара обрадиве земље по особи. Поређења ради, Русија има преко 10 пута више (0.85), и дупло више него САД (0.46). Американци би требали да знају да бројка обрадивог земљишта САД пада брже него код било које нације на Земљи, а фрекинг трује оно што је остало од водотокова. Једина добра вест за Америку је да је Канада друга земља на свету по огромним водним ресурсима. Приноси житарица за Кину и неке друге нације су још један фактор, који указује на чињеницу неоспорног посебног географског положаја и ресурса Русије.

Кина и регион су у ванредној ситуацији око питања као што су: климатске промене, неповољни хидролошки услови, промене у саставу вегетације, губитак земљишта и дезертификација. Ово је акутна ситуација на северозападу земље, где Русија планира да испоручи воду за наводњавање. Више од 400 милиона људи у Кини је под директним утицајем дезертификације. Ако се не овај процес не буде контролисао, цео западни и северни делови земље ће бити једва погодни за становање, што може донети веома велики притисак на исток земље, где су главне намирнице пиринач и риба. Кина је већ троши милијарде за борбу против дезертификације, а небројене милијарде потрошене за наводњавање употребљивог земљишта на северозападу би биле победнички инвестиција. Али, који су планови Путина за "нову Русију"?

Разлог зашто су западни елите тако жестоко расположене да започну рат са Русијом, има мање везе са нафтом, већ са још вреднијом робом. Људска бића могу да живе без гаса. Можемо и без скоро свега осим хране и воде. Подразумева се, Кини би било далеко боље да сама производи своју храну. На другом месту, увоз воде из земаља као што су Русија и Казахстан има више економског и политичког смисла. Када се све наведено узме у обзир, видимо још један сјајан спољнополитички потез Путина. Водовод између Русије и Кине је реалност. Али зашто је ово Путинов веома вешт стратешки потез?

Пре свега, Владимиру Путину се не свиђа идеја масовног кинеског насељавања у ретко насељеним областима Сибира. Зато је Путин грађанима Русије понудио бесплатне хектаре на Далеком Истоку. Слање воде Кини омогућава да се заобиђе проблем кинеског насељавања на неколико позитивних начина, чиме се обезбеђују добици и у земљи и иностранству. Друго, стварањем руског тржишта воде, Путин и његове колеге практично обезбеђују потпуну верност земаља попут Казахстана, како због удела те земље у преносу воде, као и због могућности унапређења локалне пољопривреде. Укратко, Америка и Британци могу да забораве економске санкције или промену режима, као што је био случај у Грузији и Украјини. То је заправо сјајан план, и он је у ствари био предвидив.

Стручњаци кажу да ће до краја овог века вода за пиће на светском тржишту бити скупља од нафте. Русија поседује око 80 процената преосталих свежих светских водних ресурса. Неки су по земљом, у поларним регионима, и на језерима као што је Бајкал, које је највеће светско складиште највредније супстанце на свету. Александар Малиајев, шеф руске компаније "Ватерхалл", која контролише око једне трећине руског тржишта флаширане воде је за Спутњик рекао:

"Изградња водовода за извоз воде са Бајкала у Кину је остварива. Ресурси Бајкалског језера су довољни чак и за тако широк обим испорука, и нису далеко од кинеске границе. Проблем је само што цев за воду мора да буде под земљом, да се не би зими замрзла, што знатно подиже цену изградње."

Ако се овај план оствари, храна и вода на Земљи више неће бити монопол САД и неколико других земаља. Данас до изражаја долазе политички утицај и економске могућности Русије, и једино што стоји на путу је  потенцијални рат Запада против Русије. И одатле потичу пропаганда и милитаризам, терор и лажи. Реалан исход је или ће Русија коначно изаћи из сенке, или ће свет изгорети под врелим сунцем рата.

За оне који сумњају смо да смо у "Великој игри" анти-руске стратегије, ево цитата из кругова британског племства.

Говорећи о регионалној политици у Централној Азији, Принц Ендрју је 2008. године изјавио: "Велика Британија, Западна Европа (а самим тим и ви Американци)" су се вратили у сред Велике игре. И овај пут нам је циљ да победимо!" Извор: Курир/New Eastern Outlook