Правда

Пише: Иван Ристић Један од основних дефеката демократије уграђених у њене темеље је могућност да је одлучивање углавном препуштено некомпетентнима. Међутим, у домену учешћа просечне особе у политичком животу није неопходан завидан ниво компетентности, али јесте разумевање елементарне логике политичких процеса. Основни проблем из кога произилазе сви други је искривљено сагледавање актуелне спољнополитичке позиције Србије, из кога се изводе погрешни закључци, па потом логично следе и многобројни проблеми. Кључно обележје сагледавања политичких процеса је дефицит информација. Навика да се коментаришу сложени политички догађаји на највишој равни од стране просечне особе проистичу из обиља медијских извора који људе свакодневно бомбардују различитим типовима информација. Ипак, потпуно слободни медији су попут демократије – идеал на папиру, али у реалности никада не постоје у чистом облику. У складу са тим, информације које долазе до конзумената су махом полутачне, непотпуне и веома често не осликавају прави след догађаја. Ако се томе дода спин као често средство медијске борбе између различитих интереса, јасно је у којој мери медијски појавни облици неког процеса могу да замагле реалне процесе који се одвијају иза кулиса. Како би се неки процес правилно дефинисао, потребно је располагати информацијама макар приближно којима располаже највише политичко руководство. То није увек могуће, али је једини пут како би се донео правилан суд о догађајима и процесима. Потребно је имати у виду све расположиве алтернативе, њихове недостатке и бенефите, па тек онда доносити суд који је по свом карактеру близак политичкој реалности. Други проблем лежи у посматрању догађаја кроз сужени објектив, који занемарује ширу слику. Mainstream генерално карактерише суштинско неразумевање политичког процеса у коме се одређени актери и догађаји посматрају потпуно изоловано од других догађаја, било у просторном или у временском смислу. Просторни смисао подразумева тумачење политичких догађаја као изолованих и ограничених појава, без сагледавања фактора њихове повезаности и ширег контекста. Са друге стране, недостатак временског континуума у политичком поимању подразумева занемаривање узрочно последичних веза и уопште неразумевање временског контекста. Тумачење политике као скупа изолованих догађаја, без икакве повезаности међу њима и дефинисање тих веза, било паралелних или узрочно последичних, погодује онима који од политичког живота теже да направе представу, или оних малициознијих који са јасним циљем пројектују такво схватање међу махом неинформисану масу. Опасност лежи у томе што су околности у којима се „од шуме не види дрвеће“ идеалан полигон за имплементацију оних који Србији не желе добро. Корен трећег проблема је недовољно уважавање временске компоненте у посматрању политичких процеса. Занемаривање актуелног геополитичког тренутка и духа времена у које би требало свестити политичке догађаје из садашњости проистиче из карактеристике људске природе која тежи да личне мотиве уклопи у дешавања која га по обиму и значају далеко надилазе. Људски живот јесте ограничен, као и године у којима би требало остварити неки материјални помак, засновати породицу итд. Због тога се политички догађаји и процеси посматрају кроз неумерени фокус на садашњи тренутак. Међутим, политички процеси на највишем нивоу су дугог трајања, и у односу на њих је људски живот прекратак. Управо ограниченост људског века намеће схватање политике као скупа догађаја са јасно дефинисаним сегментима, а не као дуготрајног и вишеслојног процеса. Један од најчешћих фактора који су у корену неразумевања политичких процеса је преувеличавање моћи и утицаја Србије. Преувеличавање се може односити на величину Србије и њен удео у важним глобалним показатељима, али и на преувеличавање способности пројекције њеног утицаја. Преувеличавање значаја и моћи Србије је реликт некадашњег југословенског система као бастиона несврстаности. Спољнополитичка позиција услед повољног стицаја историјских околности приписала је СФР Југославији далеко већи обим спољнополитичких активности, утицај и моћ него што је та држава на основу економских и политичких показатења могла да има. То се кроз систем образовања и утицај старијих генерација одражава и на данашње схватање места Србије у свету. Србија несумњиво има значајан стратешки положај и од суштинске је важности у балканској геополитичкој слагалици, али и глобално на спортском и културном нивоу. Међутим, по већини објективних критеријума на глобалном нивоу, Србија је на нивоу статистичке грешке. То се мора имати у виду увек када се разматра нека конкретна политика. Вредносни систем и поглед на свет који се стичу кроз социјализацију у старту сужавају реалистичан поглед на ствари и умногоме га искривљују. Он се састоји од дефинисаних вредносних категорија у које се сваки конкретан политички догађај сврстава и на основу њих просуђује свака појединачна ситуација. Те категорије се састоје од дихотомије добро-лоше, моралних начела, националне идентификације, културних разлика, начина посматрања других колективитета итд. Категоризација догађаја у складу са идентитетском и социјализујућом матрицом по правилу није лоша и одговара људској социјализујућој природи. Међутим, она веома лако може да се трансформише у своју малигну супротност која се рефлектује кроз искључивост и острашћеност у посматрању политичких догађаја и процеса. То је посебно карактеристично за наш менталитет. Перцепција политичке реалности је готово без изузетка једнострана. Како би се процеси и догађаји реалистично сагледали, потребно је посматрати их из наше и непријатељске перспективе. Вишестрано сагледавање доноси разумевање противничке стране, њених мотива, потенцијала, идеолошких начела, и на крају практичних спољнополитичких циљева. Од кључне је важности разумевање политичких процеса противничке стране, њеног вредносног система и менталитетских одлика које пресудно утичу на обликовање и конкретизацију спољнополитичких одлука. Такво сагледавање ситуације подразумева „измештање“ из сопствене коже и тежњу да се размишља као доносилац одлука, политички активиста или бирач са супротне стране. Необјективност пре свега произилази из емоционалног посматрања рационалних категорија. Политика као и сваки други друштвени процес подразумева и вредносну компоненту. Она је до те мере вишеслојна и усмерена ка вредносним оријентирима да се често може поставити питање шта је заиста објективно. То у великој мери зависи од самог циља, односно онога што се жели постићи. Емотивност у политици проузрокују значајни догађаји из прошлости, национални митови, страдања народа од стране непријатеља, као и донекле природне емотивне реакције на конкретне потезе супротстављене стране. Све што је људски у некој мери мора бити и субјективно. Објективност се попут савршенства не може достићи, њој се мора тежити. Међутим, спољнополитички избор у својој сржи мора бити рационалан и од интереса за будуће нараштаје, па је непристрасност и хладнокрвност особина која се цени у преломним моментима. Како би се јасно и непристрасно сагледала српска позиција, потребно је узети у обзир много фактора – економију, спољнополитичке околности, а посебно процесе дугог трајања попут историјских и геополитичких. Политички догађаји имају смисла само ако се сврстају у временски и просторни контекст, посматрају хладнокрвно и рационално, сагледавањем позиција и интереса супротне стране, а имајући у виду наш вредносни систем и све расположиве поуздане информације о конкретној ствари. Конкретизација политике у пракси је вештина могућег у датим околностима. Неправилна перцепција околности и датих могућности у њима нас води погрешним одлукама, а погрешне одлуке лошим резултатима и дугорочном штетом. За било који иоле значајан политички процес који мења судбине читавих народа, један људски живот је мало, и то звучи обесхрабрујуће. Међутим, на нама је да за себе и будуће генерације урадимо све што је до нас. Кључ тога је правилна перцепција сложених политичких дешавања, како ван земље, тако и унутар ње. Извор: standard.rs