Правда

Пише: Дмитриј Дробњицки Нарочита пажња посвећују делу питања и одговора између руског председника и једног од најпознатијих америчких новинара и политичких аналитичара Фарида Закарије. „Америка је једина суперсила“, „Ништа слично нисам говорио о Трампу“, „Захвалан сам Билу Клинтону“… Путинове речи су одмах претворене у мимове који су подигли велику прашину у медијима и на друштвеним мрежама. Као и обично, убрзо су се појавили и секундарни мимови, који немају ништа заједничко с оригиналним текстом: „Путин сматра да ће победити Хилари“, “Путин ускратио подршку Трампу“ и чак „Путин се улизује Клинтоновима“. Међутим, то уопште није нова појава, авај. Новинари и политиколози веома добро знају да често после важног говора неког политичара предмет дискусије постају реченице и комбинације речи истргнуте из контекста, а не оне мисли које је говорник хтео да саопшти. То се често не ради с лошом намером - једноставно, са комбинацијама речи је лакше радити него са смислом. И тако настају примарни мимови, који остају у сећању и који неко време живе засебним животом. Неизбежна је и друга фаза - интерпретирају се примарни мимови (а не оригинални материјал). Њени резултати се такође пакују у садржајне комбинације речи, и на свет долазе секундарни мимови попут „Путин сматра да ће победити Хилари“.          Такво „паковање“ се такође често не прави с неком лошом намером. Али, увек је тешко одредити где је ту грешка, а где - намерна манипулација. Ево примера. У програму радија „Ехо Москве“ историчар и новинар Николај Сванидзе рекао је буквално следеће: „Судећи по томе каква пажња је посвећена бившем председнику Клинтону, чини се да веће шансе да постане председник има његова супруга него Доналд Трамп… Путин је очигледно направио реверанс у корист Клинтонове јер вероватно има информације да су њене шансе веће него Трампове“. „Путин има информације“… Сложићете се да је то претерана тврдња. Јер, ко је о тако нечему информисао нашег врховног команданта? Обавештајна служба? Уз све уважавање специјалних служби, оне не могу да уђу у главу сваког америчког бирача. Моје колеге-политиколози? А на основу чега су они дошли до тог закључка? Можда Путинови утицајни пријатељи на Западу (којих није мало, судећи по заступљености на Форуму)? И даље је питање: како ти пријатељи могу унапред да знају исход једне од најнеизвеснијих предизборних трка у историји САД? Мора се признати да такве „информације“ не постоје. Има много предвиђања. Али је њихов степен веродостојности веома тешко проценити, тим пре што се много „стручних предвиђања“ већ разбило о сурову реалност политичке сезоне 2016, која не личи ни на шта претходно. Управо зато у стварности Владимир Путин није посветио никакву посебну пажњу Билу Клинтону. Он је одговарао на питања Фарида Закарије, који је подсетио на руску пословицу „Муж и жена - исти ђаво“. Путин је решио да раздвоји бабе и жабе, тј. жену и мужа. О Билу Клинтону руски председник је заиста говорио лепо, али кратко. „Чак сам му и захвалан за одређене ствари…“. Другим речима, било је то давно, давно. А што се тиче Хилари, руски лидер је упутио на Сергеја Лаврова: „Ја са њом нисам сарађивао. С њом је сарађивао Лавров. Ево, питајте њега. Ево га, ту седи. Ја нисам био министар иностраних послова“. И још: „Госпођа Клинтон може да има свој поглед на развој руско-америчких односа“. И то је све. Тако да „реверанси“ и „информације“ - све је то из области „црне магије дискурса“ (па, могу и ја да уведем свој мим!), којој се не треба препуштати. Хајде сада да видимо да ли је заиста „Путин ускратио подршку Трампу“. Одговор је једноставан - није. Као прво, зато што никакве посебне подршке у прошлости није ни било. Као друго, Владимир Путин се није одрекао својих речи из децембра прошле године. Он их је поновио веома прецизно и чак се сетио да је свој коментар дао с ногу. Хајде да заједно проверимо. Зимус је Путину постављено питање: „Владимире Владимировичу, какво је Ваше мишљење о Доналду Трампу?“. Председник је одговорио (заиста с ногу): „Он је изузетан човек, талентован, без икакве сумње, али то није наша ствар - да одређујемо његове квалитете. То је ствар бирача у Сједињеним Државама. Али, он је апсолутни лидер, ми то јасно видимо, у председничкој трци. Он говори да жели да пређе на другачији ниво односа, на тешњи и дубљи ниво односа с Русијом. Па, зар ми можемо да то не поздравимо? Наравно, ми то поздрављамо. Све што се тиче унутарполитичких ствари, његових обрта речи, оних које он користи за повећање своје популарности - понављам још једном - није наша ствар да оцењујемо његов рад“. И у јуну у Санкт Петербургу Фарид Закарија пита руског лидера: „Господине председниче, Ви сте називали Доналда Трампа предивним, изузетним и талентованим. Те Ваше речи је чуо цео свет. Моје питање је: који његови квалитети су Вас навели на такво мишљење? И да ли сте још увек тог мишљења?“. Као што видимо, „црна магија дискурса“ се не користи само у отаџбини, већ и с оне стране Атлантика. А наши мајстори су овладали њом уз помоћ западних учитеља 1990-тих … Владимир Путин одговара: „Дакле, кхм… (смех у дворани, аплауз) Ви сте познат човек у нашој земљи. Ви лично. (Камера хвата италијанског премијера Матеа Ренција који се смеје у позадини) И не не само као новинар једне од водећих телевизијских корпорација. Већ и као интелектуалац. Зашто све изврћете? У Вама сада преовладава новинар, а не аналитичар. Погледајте шта сам рекао. С ногу сам рекао да је Трамп изузетан човек. Шта, зар није изузетан? Изузетан је. Никакве друге његове карактеристике нисам помињао. Али, оно на шта сигурно обраћам пажњу и што сигурно поздрављам, и ту не видим ништа лоше - напротив! - господин Трамп је изјавио да је спреман за потпуно ресетовање и обнову руско-америчких односа. Шта је ту лоше? Сви то поздрављамо. А Ви не? Али, ми се никада не мешамо у унутарполитичке процесе у другим земљама, нарочито у Сједињеним Државама“. Сумирајући резултате ове провере чињеница (како кажу у САД, фактчекинга), на скали 1-10 - Путину дајем 9.8, Закарији - 3, Сванидзеу - 0. Нулу треба дати и онима који су на информативним порталима, друштвеним мрежама и у интерним документима руских политиколошких института пласирали вест да се „Путин кладио на Хилари“. Још једном истичем да не желим да сумњичим своје колеге за лоше намере. Као и у случају Фарида Закарије, у многима је новинар преовладао над аналитичарем - превише је открића донео део форума у којем је учествовао Путин. Мислим да није случајно што је Закарија изабран као модератор. И ту треба дати десетку организаторима форума. То је заиста веома познат човек, како код нас, тако и на Западу. Аутора књига „Будућност слободе“ и „Постамерички свет“ многи у Америци сматрају малтене главним интелектуалцем у Америци, чија размишљања имају озбиљан утицај и на јавно мњење, и на политичаре који доносе одлуке у Вашингтону. Сам Хенри Кисинџер је изјавио да Фарид има „првокласан ум“. И нешто ми говори да без учешћа фирме Kissinger Associates Закарија не би допутовао у Санкт Петербург. Има модератор сензационалног форума у Санкт Петербургу и другу страну. Године 2011. колегијум једног од водећих конзервативних часописа у САД, National Review, ставио је Фарида Закарију на списак „прецењених мислилаца“, истичући да „постоји нешто сумњиво у чињеници да се он увек идеално уклапа у тренутну агенду“. Говорећи совјетским речником, он без грешке прати партијску линију. Зачудо, та чињеница само повећава његову вредност за Форум у Санкт Петербургу. Фарид Закарија је (чак и више него Френсис Фукујама) својеврстан човек-мејнстрим. У данашњој Америци (па и генерално на Западу) нема ниједног озбиљног медија који може себи да дозволи да игнорише материјал снимљен уз учешће Закарије. Сва питања и одговоре с Владимиром Путином телевизија CNN је приказала двапут (у ударном термину и снимак у један поподне по источном времену). Делове питања и одговора са Путином приказале су телевизије CBS, PBS и FOX NEWS. Разуме се, најзанимљивији моменти дискусије приказани су и на телевизији RT. И није било ниједног угледнијег медија који није цитирао стенограм дискусије. А онда су интернетом почели да круже клипови са YouTube… Мислим да то свакако није учињено да би се „ускратила подршка Трампу“, „кладило на Хилари“, а свакако не да би се „предало победнику на милост и немилост“ (да-да, и таква верзија се појавила на друштвеним мрежама). Обезбеђивање успешног глобалног покривања разговора између Путина и Закарије сведочи да је руски лидер хтео да саопшти нешто важно Западу у целини, америчким грађанима и политичкој елити САД. По мом мишљењу, та важна порука садржана је у оном делу одговора председника Русије, у којем се говорило о Америци као суперсили. Пошто су САД једина суперсила у данашњем сложеном свету, оне су просто обавезне да поступају одговорно на светској сцени и доприносе свеопштој безбедности. То не значи да смо ми немоћни пред прекоокеанском државом. Утолико пре то не значи да би требало да се разоружамо и предамо. То значи да је одговорност САД већа од било које друге државе на планети. Ако су САД закључиле споразум с Ираном, оне су дужне да га штите од свих који покушавају да торпедују тај споразум. Ако се Вашингтон о нечему договорио с Хаваном, тај договор треба бранити и од „спољних и унутрашњих непријатеља“ (како је речено у заклетви америчког председника). Ако је Израел специјални савезник Вашингтона… Ако је Пекинг главни трговински партнер… Ако Русија већ има губитке у Сирији борећи се против Исламске државе… На то је и подсетио председник Русије будућег председника САД, ма ко то да постане: „Ми никога не хвалимо. То није наша ствар. Како кажу Немци, то није наше пиво. Али, после избора, ми ћемо сарађивати са сваким председником којем укаже поверење амерички народ. Надајући се да ће то бити човек који ће тежити развоју односа с нашом земљом и доприносити изградњи безбеднијег света“. Сеул, Ријад, Тел Авив, Берлин, Токио, па чак и Пекинг и Техеран гледају у САД са истом таквом надом. Семјуел Хантингтон је у својој књизи „Усамљена суперсила“ писао: „Сада је преостала једна суперсила. Али, то не значи да је свет постао униполаран… Садашња међународна ситуација је својеврстан хибрид, моно-мултиполарни систем, са једном суперсилом и неколико великих сила“. Амерички „јастребови“ кажу да само неке велике силе (на пример, Јапан и ЕУ) имају право да од САД захтевају „исправно и поуздано понашање“. Путин је у Санкт Петербургу приговорио: сви имају право, укључујући Русију. Цитираћу шефа државе: „Америка је велика сила. Данас, вероватно, једина суперсила. Ми то прихватамо. Ми хоћемо и спремни смо да сарађујемо са Сједињеним Државама. Ма како да се заврше амерички избори. Они ће, на крају крајева, бити одржани. Биће нови шеф државе. Он има веома велика овлашћења. Тамо се одвијају сложени унутарполитички и економски процеси, у Сједињеним Државама. Свету је потребна таква држава као што су Сједињене Државе. И нама је потребна. Али, нам није потребно да се меша у наше ствари, да нам прописује како ћемо да живимо“. Цела ствар је у томе што би једина преостала суперсила данас више требало да уради него што може. Од ње сви нешто захтевају. Западноевропски савезници из NATO - једно, источноевропски - друго. Саудијци - ово, Израелци - оно, Иран - нешто треће. Јапан и Јужна Кореја траже заштиту (од Пекинга), Пекинг (главни трговински партнер САД) - разумевање. Индија и Пакистан (обе стране имају нуклеарни потенцијал) и траже да САД стану на њихову страну… Ето зашто је Владимир Путин, чији је главни задатак заштита интереса грађана Русије, и рекао у свом уводном говору на Форуму: „Русија не претендује ни на какву хегемонију, не претендује на неки ефемерни статус суперсиле, ми никоме не намећемо своје стандарде и моделе понашања и развоја“. Уместо „наметања“, наш председник је формулисао инструкцију будућем председнику САД: „Ми се надамо да ће осећање одговорности шефа америчке државе, шефа земље од које данас много тога зависи у свету, да ће то осећање одговорности подстицати новог америчког председника да сарађује с Русијом и да - ово желим још једном да нагласим - ствара безбеднији свет“. Председник Путин, признајући Америци статус једине суперсиле (то јест оне која је одговорна за све у свету), ништа није „издао“. Попут Хантингтона, он је само констатовао чињеницу. Такву констатацију он је условио својим захтевима (као што су то учинили лидери Кине, Индије, немачке, Француске, Вијетнама итд). И ти захтеви уопште нису безначајни и тренутни. Потребан нам је председник САД који ће градити безбеднији свет. Без икаквог диктата, већ напротив, у сарадњи са нама. И Русија није спремна ни на шта мање од тога. Ми, можда, и не можемо данас да се такмичимо са Америком по војној и економској моћи. И по пројекцији силе, укључујући „меку“. Али, сигурно можемо да захтевамо поштовање наших интереса у још увек веома јаком Pax Americanа. Ми такође можемо (и требало би) да подсећамо другове из САД на одговорност коју ће преузети следећи председник Америке. Ето о чему су заправо разговарали Владимир Путин и Фарид Закарија. И још једном да нагласим за крај: то је била одлично реализована идеја и веома лоше извештавање о тој реализацији. Извор: fakti.org