Рођена је 10. јула 1942. године у Пожаревцу, а преминула 14. априла 2019. године у Москви. Са покојним Милошевићем има двоје деце, сина Марка и ћерку Марију. Још као гимназијалка придружила се Савезу комуниста, а 1994. године основала ЈУЛ који је наредних шест година био главни коалициони партнер Милошевићевој Социјалистичкој партији Србије (СПС).
Мира Марковић је 2003. године напустила Србију и затражила политички азил у Русији. За њом је 2005. године расписана потерница због малверзација око додељивања станова у Београду. Русија је одбила да је изручи Србији, јер има статус политичке избеглице. Апелациони суд у Београду је 28. марта 2019. године укинуо пресуду којом је осуђена на годину дана затвора због злоупотребе службеног положаја при додели државних станова, те наложио да се суђење понови.
Марковићева је ауторка неколико књига, а међу последњима које је објавила били су мемоари "Било је то овако“ у којој описује свој живот од рођења до изручења Слободана Милошевића суду у Хагу.
Порекло, детињство и образовање
Мира Марковић је рођена 1942. године у селу Брежане недалеко од Пожаревца. Њен отац Мома Марковић је био учесник Народноослободилачке борбе (НОБ) који је до половине 1942. године био делегат и инструктор ПК КПЈ. Руководио је и организовао Народноослободилачки покрет у пожаревачком округу. Мајка Вера Милетић је била студенткиња француског језика и књижевности, која се 1941. године придружила партизанима. Упознали су се у Пожаревцу те у јулу 1942. године добили ћерку Миру.
Вера је девојчицу дала на старање својим родитељима у Пожаревцу. 5. октобра 1953. године ухапсили су је агенти Гестапоа. С обзиром да је била високопозиционирана у организацији КПЈ данима су је мучили како би добили драгоцене информације.
Постоје сазнања да је Вера све открила, па су уследила хапшења комуниста широм Србије. Стрељана је 7. септембра 1944. године у нацистичком логору Бањица у Београду. Према неким изворима Марковић дуго није хтео да призна да је дете које је Вера родила његово. Штавише, једном приликом ју је наводно бацио у поток рекавши "Не треба ми пашче од кује“.
Када је њен отац умро, Мира није хтела да дође на сахрану. Предомислила се у последњи моменат. У пратњи 6 телохранитеља дошла је на сахрану, обишла око гробног места и отишла.
Ипак, бака и деда су успели да је сакрију и сачувају током рата. Мира је одрастала код мајчиних родитеља. У знак сећања на њу често је носила цвет у коси.
У Пожаревцу је завршила основну школу и гимназију где је упознала годину дана старијег Слободана Милошевића. У средњој школи почела је да пише за омладински школски лист "Наша стварност“ који је касније променио назив у "Развитак“. У мају 1960. године изабрана је за председницу Школског комитета омладине Гимназије. Један од чланова тог Комитета је био и Милошевић.
По завршетку средње школе уписала је студије социологије на Универзитету у Београду.
Радно искуство
По стицању дипломе професора социологије запослила се као предавач на Природно-математичком факултету у Београду. Након тога је магистрирала, а потом и докторирала социологију. Била је редовни професор и на Америчко-француском факултету за менаџмент, те Факултету за међународни менаџмент у Београду. Марковићева је објавила бројне радове из области теоријске социологе. Написала је и објавила два уџбеника, а њени радови су превођени на кинески, руски и енглески језик. Била је редовни члан Руске академије друштвених наука, те гостујући предавач на Московском државном Универзитету Ломоносов и почасни професор истог Универзитета.
Њене књиге "Ноћ и дан“ и "Одговор“ објављене су на енглеском, руском, бугарском, немачком, словачком, румунском, мађарском, чешком, македонском, словеначком, турском, албанском, русинском, грчком, кинеском, јапанском и тамилском језику.
Политичка каријера
С обзиром на то да потиче из породице заклетих комуниста, не чуди што још као гимназијалка постала чланица Савеза комуниста. Ипак, за разлику од супруга чији је успон на хијерархијској партијској лествици почео упознавањем с Иваном Стаболићем, Марковићева није преузимала руководеће функције. Радила је као професор на факултету, али многи тврде да је управо она идејни творац потеза које је Милошевић вукао како би се решио конкуренције у Савезу комуниста. Милошевић је каријеру започео у компанији "Техногас“, а потом прешао у "Беобанку“, па је као југословенски представник често боравио у Француској и Америци.
Његов политички успон почиње 1986. године када је, захваљујући Стамболићу изабран за председника Централног комитета Савеза комуниста Србије. Према неким изворима, управо је Марковићева била та која је сматрала да случај "Буца Павловић“ треба да постане случај "Иван Стамболић“. То се и десило на чувеној Осмој ванредној седници ЦК СК Србије која је одржана 23. и 24. септембра 1987. године.
Павловић је смењен са позиције Председника Градског комитета СК Београда, а Стамболићев углед међу друговима комунистима је драстично опао. То се сматра преломним тренутком у политичкој каријери Слободана Милошевића, па самим тим и његове супруге Мире Марковић.
После пада Берлинског зида отворен је простор за "рађање“ националистичких странака у свим републикама бивше Југославије. За разлику од Кучана, Туђмана и Изетбеговића, Милошевић је у јулу 1990. године основао Социјалистичку партију Србије коју су чинили махом чланови Савеза комуниста Србије.
Следеће године Југославију су напустиле Словенија, Хрватска и Македонија, а 1992. године почео је рат на подручју Босне и Херцеговине. Милошевић је у децембру 1992. године изабран за председника Србије, а Марковићева је постала "прва дама“.
23. јула 1994. године је основала политичку организацију Југословенска левица или Југословенска удружена левица – ЈУЛ која се састојала из чланова 23 левичарске и комунистичке партије. Према статуту, ЈУЛ се залагао за "општејугословенство“ и "демократски социјализам“, премда је реторика његових чланова често описивана као националистичка.
Једним мањим делом, ЈУЛ је био идеолошки наследник Савеза комуниста – Покрета за Југославију. Иако је председник странке званично био Љубиша Ристић, познато је да је све „конце“ у својим рукама држала Мира Марковић. Многи се слажу да је ово био тактички добар потез, јер је својим бирачким телом, као коалициони партнер Милошевићевог СПС-а обезбеђивала додатну подршку његовој политици. Неки од истакнутих чланова ЈУЛ-а били су Александар Вулин, Зорица Брунлик, Милорад Мандић Манда, Божидар Ђујица, Ернолд Белегу, Жељко Митровић и други.
Контроверзе
Многи њени политички опоненти и сведоци времена владавине Слободана Милошевића тврде да је управо Мира Марковић вешто контролисала медије у Србији, те лично наручивала текстове у листовима "Политика“, "Политика Експрес“ и другима. Ово није једина оптужба која јој се ставља на терет. Међу оним озбиљним су и неразјашњења политичка убиства новинара Славка Ћурувије, њеног некадашњег блиског пријатеља, затим Ивана Стамболића, Милошевићевог кума и политичара који је каријеру завршио управо захваљујући њему и многих других.
С обзиром да су за многа убиства и покушаје убистава одговарали људи који нису имали скоро никакве мотиве да их изврше, сумњало се у то да су наручиоци били директно Милошевић и његова супруга.
Како ни данас не постоје докази који би потврдили те сумње, не постоји нити један кривични поступак те врсте против докторке Марковић.
Пад Милошевића и одлазак у Русију
24. септембра 2000. године одржани су председнички избори у тадашњој Савезној Републици Југославији. Милошевићев главни противкандидат био је лидер Демократске странке Србије Војислав Коштуница. Савезна Изборна комисија је према прелиминарним резултатима утврдила да је Коштуница освојио 48,23 одсто, а Милошевић 40,23 одсто гласова, те да ће о новом председнику одлучити грађани у другом кругу. То је изазвало револт међу народном, а нарочито опозицијом која је била убеђена да је Коштуница добио изборе, те да нема потребе за другим кругом. Након великих демонстрација које су у Београду одржане 5. октобра Милошевић је дао изјаву у којој је признао пораз на изборима.
Новим председником СРЈ је именован Војисав Коштуница. Милошевић је 1. априла 2001. године ухапшен, а 28. јула уредбом Владе изручен Међународном суду за ратне злочине у бившој Југославији.
Две године касније Мира Марковић је одселила у Русији, где је затражила политички азил. Слободан Милошевић је преминуо у притворској јединици у Схевенингену 11. марта 2006. године, а његова супруга је том приликом изјавила да је "Трибунал у Хагу убио њеног мужа“. Сахрани која је одржана у Пожаревцу није присуствовао нико од чланова његове породице.
Кривични поступак
Против Мире Марковић је 2005. године подигнута оптужница по којој се терети да је искористила службени положај тако што је Живку Кнежевић, бившу генералну секретарку Владе Републике Србије и чланицу Комисије Владе за стамбена питања „подстрекла да додели стан Илони Пешић, дадиљи свог унука, премда она није испуњавала законом предвиђене услове“. Како се наводи у оптужници, бивша "прва дама“ је обавестила Живку Кнежевић да Пешићева треба да почне да ради у резиденцији и да је потребно да јој се реши стамбено питање.
Након њене "интервенције“ Илони Пешић је додељен на кориштење стан у Улици Ђуке Динића у Београду. Овај поступак је проведен без сагласности Комисије за стамбена питања Владе Србије. С обзиром да се тада није налазила у земљи за њом је расписана Интерполова потерница. Из Генералног тужилаштва Руске Федерације је 2010. године саопштено да Мира Марковић у тој земљи ужива статус политичке избеглице, те да због не може да буде приведена по наведеној потерници. У поступку који се води у Србији било је 12 оптужених. Оптужница је у неколико наврата преиначена, а процес траје више од 15 година. Поступак против Марковићеве, према писању београдских медија застарева 2030. године. То је ипак није спречило да током 2007. и 2008. године пише колумне за лист „Правда“, а током 2010. и 2011. године за интернет портал "Слобода“. Збирку тих текстова објавила је 2012. године у књизи „Дестиеррада е импердида“ ("Прогнана и неизгубљена“). Виши суд је у јуну 2018. године осудио на годину дана затвора због злоупотребе службеног положаја, а 26. марта 2019. године је Апелациони суд у Београду укинуо ту пресуду уз образложење да је "неразумна, противречна и донесена уз битне повреде кривичног поступка“. У том документу се наводи да је пресуда морала да буде укинута јер је приликом њеног доношења Виши суд користио закон који не може да се примени. Суд је наложио да се суђење понови.
Приватни живот
Слободана Милошевића је упознала у другом разреду Гимназије. Венчали су се 1965. године те добили ћерку Марију и сина Марка. Због специфичности њиховог односа и велике повезаности, многи су сматрали да је управо Мира Марковић "вукла конце“ Милошевићеве политике.
У својој књизи "Било је то овако“ коју је објавила 2015. године она је описала природу њиховог личног љубавног односа и породичних односа који су владали у њиховој кући, те демантовала све наводе који би евентуално окарактерисали као српску „леди Магбет“. Том приликом је на више од 1000 страница описала свој живот са Слободаном Милошевићем, од њихових гимназијских дана до његовог изручења Хагу.
Њихов син Марко Милошевић, за кога се сумња да је учествовао у организованом шверцу цигарета деведесетих година 20. века такође живи у Русији. Ћерка Марија се дуго није оглашавала у домаћим медијима након што је 2001. године напустила Србију. Од тада живи у Црној Гори, а у интервјуу који је дала једном српском дневном листу казала је да је "огорчена на Србију“ због изручења њеног оца и свега што се догодило почетком двехиљадитих.
Непознати нападачи брутално убили двојицу терориста! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Српски Телеграф
