Правда

Пише: Ђоко Кесић На ово ме подсети недавна свађа Александра Вучића с амбасадорима ЕУ и САД, што нас директно враћа у она предратна времена кад је Слободан Милошевић остављао амбасадора САД (ваљда се звао Цимерман) да сатима чека испред врата његовог кабинета. Том албуму сећања допринео је велики маг смутних времена Војвода Шешељ, који се као и у Слобиним временима огласи пре неки дан поруком "да амбасадор САД Рандолф Скот напусти Србију"? Баш је Вучићу направио услугу! Војвода као папагај цитира самог себе из деведесетих година прошлог века. Чуди ме, ако он баш ништа није научио, могли смо бар ми.
У овом контексту право питање је: Види ли се свет из Србије? Већ је позната флоскула која каже да Милошевић и Шешељ почетком деведесетих нису знали да је срушен Берлински зид, а ако су и знали понашали су се као да тај зид и даље постоји. Изгубили су власт не због тога што су Ђинђић И ДОС имали бољи политички програм или због тога што су убедили бираче дас у они бољи од Милошевића. Не, Милошевић је пао због своје лоше и погубне власти.

То губљење у Србији такође има своју матрицу. Ђинђић је страдао јер није држао до речи коју је дао у иностранству газдама, Коштуница је веровао да свет није важан у поређењу с његовим легализмом, Тадић није држао реч, владао је сам, нико му није требао. Треба ли данас неко Вучићу?

Али, да ли данашње власти у Србији виде шта се то у свету догађа? Не верујем, наша политичка елита више се бави влашћу, дакле собом а мење светом и Србијом.

А свет је у претећем престројавању. Политичке елите у напредним западним демократијама више су водиле рачуна о интересима мултинационалних компанија, интересима богате мањиње, што је до огорчења довело обесправљену већину. Већина је мишљења да тржиште не може да води политику, што је пустило вирус популизма од САД где Трамп изазива тектонске потресе планетарних размера. Популизам тера Уједињено Краљевство из ЕУ, а стериле и корумпиране власти од стране моћног капитала у многим европским земљама, које за своје неуспехе окривљују ЕУ, доводе екстремну популистичку десницу на власт. Шта се догађа у Француској, у Мађарској, Хрватској, Аустрији, Пољској, Грчкој,…на делу доказују да је фашизам мутирао и још је жив. Парадоксално, али изгледа да само Немачка опстаје на демократским принципима, иако у неким њеним покрајинама популисти узимају власт.

Европска унија је у самртном ропцу. Чак да Уједињено Краљевство којим случајем и остане у ЕУ, тај крчаг је разбијен, ништа неће бити као што је било. Европска унија је, упркос многим манама, била стабилна економска и политичка грађевинама која је контролисала економска и политичка збивања и изван својих граница. Ако ЕУ умре, свет ће се с новим националистичким властима отиснути у нову авантуру с несагледивом путањом.

И Европски пут Србије самим тим доведен је у питање. Заправо, чак и да грешимо по питању судбине ЕУ, Србија ће у Европску заједницу народа бити примљена тек 2025.

Поновимо питање: Да ли се из Србије види свет? Ако би судили по догађајима из минулих дана, многи би рекли – Да. Јер, посета председника Кине, његово тродневно задржавање у Београду, објективно, догађај је од великог значаја за Србију. Сад ће наша политика журити да овај догађај присвоји себи као огроман политички поен, што би било погрешно, али и нетачно из простог разлога што Кинезе није довео нико осим њиховог стратешког интереса.

Пазите, могао би Борис Тадић да се буса у јуначка прса како је он 2009. потписао с Кинезима Споразум о дугорочној стратешкој сарадњи, што би формално могло бити тачно. Потписао је тада и споразум о градњи луке на Дунаву као и велики дистрибутивни центар за даљи транспорт роба из тог центра у ЕУ… Споразум о стратешком партнерству потписао је и председник Николић, чија заслуга за овај фантастични обрт може бити пресудна. Али оставимо заслуге, важно је да је Кина одабрала Србију за важног партнера у свом освајању Европе.

Моћна Кина планира свој развој дугорочно, "Нови пут свиле" на чијем се путу на сву срећу нашла Србија је давно уписан. Пре тога купљена је лука Пиреј у Атини. После тога направили су мост преко Дунава, први мост који су Кинези градили у Европи.

Јесу Кинези купили имовину Железаре Смедерево, шокирали су свет, урнисаће британске и француске челичане, а то Смедерево им треба. Производиће челик који ће они, Кинези, уграђивати у пројекте које ће радити у Европи, за те пројекте Кина даје кредит а све ће наплаћивати од влада с којима је уговорила посао. Па још Кинези ће бити извођачи радова на тим пројектима.

После четрдесетак година Србија је коначно добила великог партнера, без обзира на све околности, који би Србију могао директно одвести, ако не у ЕУ, можда сигурно у свет поштовања сопствене земље, рада, планирања и закона.

Кинези ће сигурно погодити мету коју су одредили – освојиће тржиште ЕУ, а шта ће бити с нама? С тим у пакету је и евроазијско тржиште које је оквирно договорено у Москви. Ми ћемо у овим пројектима профитирати, а да ли је то довољно? Свакако није. Наш најуспешнији производ је патент Млађе Динкића у виду субвенција радних места. Ту робу не можемо да извеземо. Шта још производимо: Нешто из Наменске индустрије, пољопривреде и бивши Фијат. Приче о пољопривреди као великој шанси ове године завршавају се податком да више новца улажемо у поменуте субвенције него у пољопривреду. Има ли решења за овај зид пред којим стојимо?

У сличним околностима све чешће се сетим једне реченице Добрице Ћосића из његове последње књиге. "Србију удави непостојање правне државе"! И заиста, ко је међу Србима од кнеза Михаила Обреновића уопште и покушао да направи правну државу? Нико. Од Краља Петра ујединитеља до Александра Вучића. Нико није ни покушао. Без правне државе нећемо се извући из ове Недођије којом владају лидери пројктовани по истој матрици: Милошевић је владао сам, нису му били потребни ни Влада ни Парламент. Били су му важни РТС, Политика и Вечерње новости. У много чему подражавао га је Ђинђић, који је имао Бебу. Борис Тадић је ту матрицу усавршио: Без Владе и Скупштине с купљеним медијима и пеливанским шепурењем. Препознајете ли силуету Алексдандра Вучића у овом низу?

Да утврдимо градиво: Ко од Срба од Србије направи правну државу добиће Нобелову награду за алхемију.

Јер да смо имали правну државу крајем деведесетих минулог века Србија не би била опљачкана кроз приватизацију, нити би само један тајкун био процесуиран за пљачку државе. Да смо имали правну државу, не би Ђинђића стрељали, не би Тадић био и Влада и Скупштина, не би чекали да се енигма "хеликоптер" решава две године, имали би државни систем који би исте вечери похапсио фантомке и налогодавце из Савамале,…не би све одлуке биле у рукама једног човека. Несвесно али логично, враћамо се Максу Веберу. Где ли он нестаде?

Да смо имали правну државу данас би имали право и на снове. Оптимисти су себи оставили наду да верују обећањима. Извор: Правда