Правда

Ипак, важно је схватити колико ће то бити велики изазов за САД, који ће садржати две највеће и супротстављене опасности. Једна од њих је да Сједињене Државе потцене Кину и Русију, и да не да одговоре на регионалне амбиције тих држава. Друга је да Вашингтон, навикао да уређује светски поредак, преувелича опасност од Кине и Русије, док постаје све љући што су остале силе неспремне да следе америчку линију.

Добар лек за такве крајности је дао аналитичар Томас Грахам, који је понудио разборит савет да политика САД према Русији мора да се води у оквиру  правила међународног поретка. Са своје стране, Грејем је песимистичан у вези интеграције Русије у евроатлантску заједницу, јер је изазов Москве светском поретку који предводе САД све јачи. Он каже да су изгледи да Русија уђе у евроатлантске институције као пуноправни члан и даље далеки, али да САД ипак могу користити послератне светске структуре где Москва има свој глас да би тако могле да обликују руско понашање. Грахам сматра да је приступ Русији, и свакој другој великој сили ефикаснији ако је заснован на правилима, нормама и институцијама које карактеришу послератни међународни систем. Он је био производ наде да се после Другог светског рата светом може управљати по правилима, и међународне институције, попут ОУН или СТО су биле отворене за сваког ко би прихватио одређени скуп правила. Али, овај систем је постао и темељ америчке светске стратегије. Одиграо је важну улогу у остваривању америчких циљева, и његови делови су створени да делују заједно са глобалним економским интеграцијама и војно-дипломатском снагом САД. Али, велике силе траже више од материјалних циљева. Оне такође жуде за признањем, угледом и статусом у заједничком глобалном систему. Институционализовани светски поредак може да обезбеди погодно средство за давање таквог статуса, показујући јасне сигнале уважавања и узајамног поштовања. Норме понашања привлаче пажњу делом и због жеље земаља да остану део "клуба," и избегну стигму и срамоту која иде уз кршења прихваћених правила. Све то указује на потенцијалну вредност изградње изнијансираније америчке стратегије према више амбициозних и понекад зараћених ривала, у оквиру поретка заснованог на правилима. Али, све прихваћенија линија размишљања у Вашингтону је да се Русија или бар режим Владимира Путина гледа као потенцијални непријатељ, и тврди противник америчког поретка. Не може бити никакве сумње да је Русија на неки начин окренула лист, после година кокетирања са идејом јаче интеграције у западне институције. Путин је интензивирао своје критике институција које воде САД, и јача напоре Русије да дестабилизује кључне организације попут НАТО-а и ЕУ. Ипак, Сједињене Државе и Русија настављају да деле значајне интересе. Они сарађују у ограниченим, али значајним областима, од борби против тероризма и глобалним економским питањима. Колико год се у Москви горко жалили на делове поретка које она сматра претећим, попут америчког пројекта промоције демократије у Источној Европи - руски лидер пажљиво наглашавају вредност система Уједињених нација, смерница које важе за све (укључујући и Сједињене Државе) и друге предности поретка заснованог на правилима. Русија не покушава да свету наметне неку универзалну идеологију, а нико не брине да ће она постати тенкове на Европу. У том контексту, држање Русије у светском систему где је то могуће, ће обезбедити јачу основу за примену норми и правила, него амерички систем за искључивање Русије. Уређен систем заснован на правилима може помоћи да се дефинишу начини на који нека земља траже статус и признање, и она може фокусирати своје амбиције на конкурентним, али на крају крајева ограниченим начинима за постизање националне моћи. Заједнички и равноправан систем може ојачати снагу САД да наметне правила када и ако их Москва крши. С друге стране, ако Москва разложно може да тврди да послератни поредак постаје пристрасан "амерички клуб," снага спољне политике САД ће избледети. Неки ће рећи да је тренутак за укључивање Русије у било какав смислени поредак прошло. Такви тврде да је Обамина администрација покушала "ресетовање" односа, које је неславно пропало, а да недавни поступци Москве јасно показују да је дошло време да се Русија заузда и искључи, а не да се привхати и прилагоди. Има неке истине у томе, а непријатељство Русије према Западу више не може да се негира. Али је то непријатељство делимично створено због страха и сумње да САД користе пост-хладноратовски поредак да ослабе Русију. Попут Кине, Москва тежи угледном положају у оквиру стабилног светског поретка, и не жели улогу омраженог парије. Али, враћање поверења Русије ће бити трновит изазов, и она је  постала јако сумњичава према пружању руке са Запада. Али, правила неће преживети и ако се Москви једноставно све опрости. Ипак, тај задатак остаје хитан, делом због тога што би алтернатива - све више љута и рањива Русија ван светског поретка, кога гледа као непроменљиво непријатељског - била много опаснија за интересе САД. Може се покренути обновљени дијалог и проширити сарадња на питањима од заједничког интереса. То би захтевало да САД одустану од активне промоције "обојених револуција" и других облика промоције експанзионистичких вредности. Али, можда најважније од свега, то би захтевало да се уважи глас Москве, у кључним одлукама унутар светског поретка, посебно када руско понашање у Украјини и другде мами САД да одбаце руски поглед. То ће бити позив на компромис у бројним питањима у којима су САД навикле да буде бескомпромисне.

Извор: The National Interest / Курир