Пише: Чедомир Антић Блог на званичној презентацији музеја овог логора садржи текст са насловом „Свети Сава и холокауст”. Свети Сава у тексту није доведен у везу са холокаустом, али је постављено питање зашто постоји ресторан у оквиру некадашњег комплекса логора на Сајмишту и да ли је прикладно да Срби славе Св. Саву на дан који је накнадно посвећен жртвама холокауста. Према тексту чланка „Сајмиште, Јасеновац и социјални оквири сећања и заборављања”, потеклог из пера баварског научника, објављеног у једном српском научном часопису, излази да су југословенски комунисти под утицајем српског национализма обележили само спомен-подручје логора Јасеновац, а настојали да потисну сећање на друге логоре, посебно оне где нису у тој мери страдали Срби.
Према британском историчару Мајку Барлеју колаборација са нацистима представља низ различитих нијанси. Сваки научник и интелектуалац тако мора бити опрезан код њиховог тумачења. Србија није постојала као политички ентитет током трајања Другог светског рата. За разлику од Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније и Хрватске, она није имала стару или новоуспостављену државност нити снажнији нацистички или антисемитски покрет. Србија је, одлуком сила Осовине представљала немачку војну управу. Окупациона „влада” била је помоћна установа немачке војне власти. У Европи је само једна бивша држава била лишена чак и такве управе – Пољска. И тамо је било колабораната – постојала је тзв. Плава полиција, која је деловала у Генералном гуверману.
Холокауст у Србији извршили су немачки окупатори. У Београду није било масовних антисемистских испада становништва, као рецимо у Сарајеву 1941. године. За разлику од суседа, Срби су великом већином изабрали борбу против нацизма – учинили су то марта 1941, у миру и у часу највеће моћи сила Осовине.
Логор Сајмиште и друга стратишта на којима је извршен холокауст нису били организовани од малобројних јединица Српске страже, од домаће полиције или југословенских фашиста – љотићеваца. Заточење и убијање Јевреја вршили су немачки окупатори. Логор Сајмиште налазио се при том на територији Независне државе Хрватске. Њиме су током рата командовали Немци и један Хрват.
Одакле онда потреба појединих активиста и историчара да логор Сајмиште и његово страшно наслеђе припишу историји колаборационизма и фашизма српског народа? У годинама када је у јавности систематски релативизовано готово све у вези с концентрационим логором Јасеновац, присутна су настојања да српском народу буде приписан удео у холокаусту на територији окупиране Србије. Према тим новим тумачењима, Срби су као културно дефектан народ макар и пасивно прихватили идеје нацизма и фашизма и поновили их касније (рецимо у Сребреници). За разлику од Хрвата или Немаца – „културних” народа којима се за време светског рата наводно случајно догодила власт патолошких злочинаца, Срби су историјски криви и само је потребно пронаћи аргументе за континуитет те кривице. У Србији су 1941. убијане десетине хиљада њених грађана, већином Срба. Заведена је страховлада узимања талаца, масовних стрељања – невиђена у другим европским земљама са изузетком Пољске и окупираних делова СССР-а. Ипак, народна већина је, према овим тумачењима, несумњиво одговорна само зато што су људи живели у близини стратишта и ваљда нису организовали демонстрације?! Можда као херојски Данци – чија се отаџбина предала у првом дану рата и чијем је краљу Хитлер током рата слао честитку за рођендан. Како су то Срби могли бити свесни холокауста – за разлику од рецимо британске владе, која до половине рата није била спремна да прихвати вести о постојању логора смрти?
Свако дебатовање са оваквим ставовима отвара питање да ли је у Србији макар неко подржавао нацизам. Пошто је таквих било, онај ко одбија постнацификацију Србије постаје жртва дисквалификације. Таква логика је у својој суштини заснована на традицијама инквизиције и комунистичког тоталитаризма. Њен циљ је застрашивање свих који не мисле исто као група овдашњих аутошовиниста – јер свако ко би им се супротставио сместа мора да одговара на оптужбе да наводно подржава нацисте и холокауст.
Реч је о намерној манипулацији. Последње деценије показују да је расизам заснован на боји коже или физиономији у великој мери морално дисквалификован. Настала је, међутим, нова димензија расизма, заснованог на тезама о народима неспособним да се модернизују, историјски кривим за злочине, недостојним да буду жртве...
Извор: Политика
