У књизи коју је, како каже, писао годинама и припремао још као ратни извештач са Балкана деведесетих, Борџер износи досад непознате детаље о „лову“ на Ратка Младића, Радована Караџића, Анту Готовину, али и о раду америчких и британских шпијуна у Београду, Бањалуци, Загребу, Сарајеву.

Извори из врха обавештајних служби потврдили су да су бројне Борџерове информације аутентичне, посебно део који се односи на прислушкивање, праћење и сарадњу са српским обавештајцима. 

После дугих преговора, бивши председник Слободан Милошевић нашао се 28. јуна 2001. у комбију праћеном само једним мерцедесом. Око 19 часова, стигли су на Бањицу, где су га чекала три хеликоптера, али и Кевин Куртис, истражилац Међународног трибунала. Био је ту и нови министар унутрашњих послова Душан Михајловић, који је желео да зна колико ће времена требати да се Милошевић одмах пошаље ван земље. Куртис је рекао – 20 минута.

Михајловићу је то било превише. Али права су морала да му буду прочитана, инсистирао је Куртис. Ово мора да буде право хапшење, казао је, све док се неко није досетио да председник Војислав Коштуница уопште не зна шта се догађа.

Куртис је изашао да сачека Милошевића. Хашки оптуженик је изашао и са подсмехом рекао: „Свака вам част. Можете да платите ове људе“, показујући на затворске чуваре. Управо ће ту, док је залазило сунце, Куртис прочитати Милошевићу његова права и оптужницу.

Бивши председник је играо неку своју игру: прекидао је преводиоца тражећи му цигарету и распитујући се где је научио тако добро да говори енглески. Онда је, на путу до хеликоптера, поново застао.

„Знате ли да је данас Видовдан, Срби“, запитао је.

Потом се пребацио на енглески.

„Свиђа ли ти се овај посао„, питао је Куртиса. „Шта радиш овако, у слободно време, кад не хапсиш невине људе попут мене?“

Гледао је Београд, последњи пут, док је хеликоптер прелетао преко Саве, и потом поново тражио цигарету. Куртис му је рекао да пушење није дозвољено, али Милошевић је показао прстом на пепељару у хеликоптеру.

„Ја сам ионако власник ове летелице“, казао је.

Милошевић се распитивао куда иду, и када је чуо да га пут прво води у Босну, у Тузлу, поновио је „Босна“ готово са презиром, као да то није довољно достојна дестинација за његово путовање.

У Тузли, у кампу „Еагле“, сачекао га је поручник Енди Милани, заповједник „делта форс“ одреда.

Један војник га је снимао, а онда је Слободан Милошевић почео с њим да разговара о томе како је најбоље снимати, који је најбољи кадар и како се користи зум. Најзад је стигао авион, БАЕ 146 Краљевског летећег одреда, исти онај авион којим је тело принцезе Дајане допремљено у Британију након њене смрти у Паризу 1997. године.

Слетање на аеродром у Ајндховену, близу холандско-белгијске границе, није пропраћено фотографијама. Био је ту само један фото-репортер, из Хага, али је заборавио да стави филм у стари апарат. Историја тако неће запамтити ту фотографију. Извор: Недељник