Правда

Пише: Иван Ристић Такође, две деценије пре било је јасно да циљ НАТО база и далекометних пројектила није комунистички Совјетски Савез као идеолошки непријатељ, већ Русија као геополитички играч, православна земља са неисцрпним ресурсима, људским потенцијалима и стратегијским нуклеарним наоружањем. Русија се већ два и по века, колико фигурира као геополитичка сила par excelllence, суочава са вишедимензионалним притисцима да се потисне из Централне Европе и са топлих мора. Кремљ, међутим, није пуки посматрач процеса, и чини све да се носи са угрожавањем својих интереса у најближем окружењу. Основ западне геостратегије усмерене против Русије су Кенанова доктрина и њено унапређено наслеђе у виду Волфовицове доктрине. Кенанова доктрина обуздавања била је основ хладноратовске стратегије Запада у циљу спречавања совјетске експанзије на Запад, док је Волфовицова доктрина настала након распада СССР са сврхом да спречи поновну појаву геополитичког ривала САД кроз „стављање ресурса под консолидовану контролу“, а чији би основ била Русија. Обе кључне западне доктрине базирају се на нескривеној русофобији и ограничавању геостратешке експанзије Русије ка топлим морима. Међутим, први пут од када постоји модеран систем држава, постоји реална алтернатива западном цивилизацијском моделу развоја (Варшавски пакт то није био; он је представљао само имплементацију первертираног западног система). То представља бачену рукавицу у лице апологетама „краја историје“ и глобалне доминације атлантизма, либералног модела друштва и фундаментализма слободног тржишта. Основна замисао је формирање евроазијског вектора са две кључне тачке ослонца – православном и западном цивилизацијом у хантингтоновском смислу речено. Оне би се уједињавале и прожимале тамо где је то могуће, неопходно и у интересу свих, уз уважавање свих културно-историјских и духовних посебности обе цивилизације. То ће бити могуће искључиво постизањем макар status-а quo у темпу урушавања постојећег антипоретка који тежи руским границама. Викторија Нуланд и њен тим свесни су да, уколико санкције падну, цена нафте се врати на свој природни ниво и ако САД не успеју да пронађу алтернативу руским гасоводима, то ће бити крај атлантизма. Због тога је од суштинске важности да зид санкција опстане како би се европски посустали савезници одржали на окупу, а поједини непослушни, попут Орбана и њему сличних, под надзором. Кремљ се таквој замисли супротставља вешто, користећи развој ситуације условљен иреверзибилним „точком историје“ и грешкама геополитичких конкурената, а две кључне полуге су енергетика и десничарске политичке организације. У енергетици се чини да је Запад у предности и да за сада остварује своје стратешке циљеве. То настоји путем посредне контроле над производњом и ценама нафте као и саботирањем гасовода који би допремали плаво гориво до западноевропских потрошача. Одустајање од Јужног тока производ је тренутне безизлазне ситуације, у којој се руска политика нашла од заоштравања односа са Западом. Међутим, оно се може искористити и у интересу Москве. Експлицитно одустајање Кремља од 40 милијарди евра вредног пројекта може да додатно учврсти руске позиције у земљама које имају непосредан стратешки интерес компатибилан са њима као и да унесе раздор ниског интензитета међу земље ЕУ, што је већ делимично успело. Међутим, ни једног тренутка не би требало губити из вида да је одустајање од Јужног тока привременог карактера. Куд год нова траса била дефинисана, гас ће потећи. То налаже елементарна логика, нестабилност украјинских коридора, јасан економски интерес обе стране као правци развоја економије и енергетског сектора у оквиру ње. Рат ценом нафте траје до крајњих граница међусобног исцрпљивања. Русија је само протекле године потрошила 20 одсто девизних резерви у спасавању потопа рубље. Ипак, Ријад није спреман на дуготрајан рат ценама нафте и њихово вештачко одржавање испод одређеног нивоа како због огромних губитака на међународном плану тако и због немогућности изласка у сусрет све већим унутрашњим захтевима у погледу инвестиција, социјалних и других давања из буџета која се заснивају пре свега на извозу нафте. Снага Кремља лежи у чињеници да алтернативе евроинтеграцијама увек постоје и постојаће у будућности, док западноевропска тржишта алтернативе за руски гас немају. Уколико се томе додају партикуларни економски интереси вашингтонских савезника и кредитне линије заједничких евроазијских фондова на темељу руских резерви енергената, јасне су размере и могућности руске стратегије. Друга основна полуга притиска на званични Брисел је подршка политичким странкама и друштвеним покретима десне оријентације. Она је типичан пример џудо тактике, у којој се тежина противника у борби преусмерава у сопствену корист. Тежину противника у овом контексту представљају природан бунт домицилног становништва изазван огромним приливом миграната, као и нарастајуће унутрашње незадовољство изазвано кризом морала, идентитета и економском кризом. У моменту када тензије између миграната, са једне, и десничарких група регрутованих из домицилног становништва, са друге стране, достигну врхунац, на сцену ступа руска тактика која би догађаје који ће уследити требало да трасира у смеру сопствених интереса. Наиме, мигрантска и морално-идентитетска криза ће на површину избацити националне интересе држава чланица са оне стране зида санкција, а што ће Москва умети да искористи. Такође, већ готово деценијска економска криза је продубљена санкцијама Русији, које директно наносе штету европским економијама, док САД обим своје трговине са Москвом увећавају темпом који се мери десетинама процената. Подударање планова Кремља са десним снагама у Европи, уз константно подгревање мигрантске кризе из САД, доприноси бржем остваривању циљева Кремља. Како време одмиче, све више се чини да је ситуација измакла контроли и да се етноинжењеринг на европском тлу окреће против сопствених креатора кроз јачање све озбиљнијих и масовнијих десничарских покрета који директно или индиректно имају подршку Москве. У стриктно политичком смислу, по атлантизам су најопаснији процеси јачања француског Националног фронта, Слободарске партије Аустрије, Алтернативе за Немачку и многих других покрета антиглобалистичког усмерења. Добар пример за то је јачање мањег партнера у немачкој власти, баварског CSU. Ипак, највећа препрека за Кремљ је превазилажење санитарног кордона са изузетно ојачалом пронато десницом, посебно у традиционално русофобним срединама попут западне Украјине, Пољске, прибалтичких земаља или Хрватске. Реакција инситуција ЕУ на унутрашње потресе, који не престају, је јалова. Шојблеов план о „Европи у више брзина“ изгледа као стратегија којом би се очувало европско језгро и срж трансатлантског партнерства, док би се, са друге стране, земље европске периферије у економском и политичком смислу препустиле саме себи. Такво деловање представља својеврсну тактику спасавања шта се спасти да. Изгласавање изласка Велике Британије је показао све незадовољство настало у ЕУ, па су махом десне политичке опције охрабрене да траже исто у својим земљама. Док год уједињена Европа, звала се она у будућности ЕУ или некако другачије, не буде имала ефикасне институционалне механизме за провођење заједничких политика, а посебно спољне политике, не може се говорити о њеној важности као глобалног геостратешког играча. У том случају она ће остати пуки извршилац геостратешких замисли Стејт департмента, супротно сопственим интересима. Јака ЕУ у постојећој спољнополитичкој архитектури није у интересу ни једне ни друге стране, само из радикално различитих побуда. У томе лежи опасност будућег развоја догађаја. Растакање ЕУ какве познајемо ће бити процес дугог трајања, али када се точак историјског процеса окрене у том смеру, више неће бити повратка на старо. Бајци о „највећем мировном пројекту“ и „најзначајнијој зони слободне трговине на свету“ постепено долази крај, и то захваљујући кратковидости трансатлантског великог брата. У сучељавању Вашингтона и Кремља на европском тлу незаобилазна компонента је неинтегрисани Централни Балкан, који још увек није под њиховом геостратешком контролом. Услед обимнијег и вишеслојнијег ангажовања Русије и Кине, али и проблема код „болесника на Босфору“, предвиђено препуштање неинтегрисаног Балкана турској интересној сфери се изјаловило. САД у паници покушавају да интервенишу и Централни Балкан како-тако одрже у својој сфери утицаја. У томе лежи опасност у којој Србија мора да игра изузетно опрезно и паметно иако то често изгледа као ход по жици изнад дубоке провалије. Изузев Србије, Македоније и БиХ (захваљујући РС), све земље Балкана су увеле санкције Русији, што довољно говори о повећаном руском утицају на овом простору. Са друге стране, јасније кинеско ангажовање ће Русији омогућити релативни мир и постепени улазак у балканску сферу утицаја. Кина и Русија ће у том смислу у Србији бити једна другој гаранције за инвестиције, али и заједничко супротстављање атлантистичким притисцима. Време ће показати да ли су јача америчка застрашивања, приморавања и притисци или природан стратешки интерес земаља за сарадњом са оним полом у међународним односима из кога профитирају. Оно у том смислу ради за Русију, а посредно и за Србију. Постојећи проблеми у Европи се продубљују и нема ни назнака решења за њихово превазилажење. Прстен граничних контрола и физичких баријера се шири, прилив миграната се не зауставља, док је став британских бирача изазвао потрес без преседана у евроинтеграцијама. Исход геостратешке битке зависиће од даље динамике мигрантске кризе, заоштравања међуетничких односа у Европи, као и притисака који долазе са друге стране Атлантика. И онда, када нема голим оком и атлантистичким медијима видљиве спољнополитичке активности Кремља, требало би имати у виду да је њихов највећи савезник проток времена. Међутим, не би требало имати илузију да ће Вашингтон скрштених руку посматрати разарање комплексне инфраструктуре, грађене више од пола века. Упркос вишедимензионалним факторима, геополитички обрачун Вашингтона и Кремља ће у суштини пре свега остати игра времена. Па ко дуже издржи. Извор: standard.rs