Свет је 23. јуна чекао док су грађани једне релативно успешне државе на северозападној граници Европске уније гласали на референдуму о томе да ли да напусте мултинационално уређење које је створено након Другог светског рата зарад очувања мира и просперитета. Кампања која је заговарала одлазак углавном се базирала на расистичком страху од имиграната, укључујући и оне који долазе из саме Уније, што је додатно појачано страхом од културне контаминације коју у Европу доносе народи који нису „европски”, као што су, између осталих, муслимани. Политички гледано, Унија је оптужена да је постала недемократична, да је воде представници бирократије који нису изабрани ни на једном гласању а који намећу политичко-економску теорију без размишљања о последицама које то може имати на становништво, при чему за то не сносе одговорност. Уколико се изађе из Уније, речено је, биће могуће успоставити национални суверенитет, етнички дефинисан, и искључити грађане погрешног етничког наслеђа.
Онима који имају довољно година да се сећају 1989. и 1990. године брегзит може изгледати како осећај већ виђеног, или прецизније као „deja YU”, који нас подсећа на словеначки национални програм и словеначке изборе одржане 1990, с Борисом Џонсоном који данас игра улогу тадашњег Јоже Пучника, док „пољски водоинсталатери” и „румунски зубари” значе оно што су тада значили „гастарбајтери” а муслимани оно што су тада били „прљави Босанци”, како су их погрдно звали самопрокламовани цивилизованији Словенци. Несрећни Дејвид Камерон, који је позвао на референдум мислећи да ће га добити, да би онда самом себи због тесног пораза дао отказ, у улози је Цирила Рибичича.
Паралела с отцепљењем Словеније из СФРЈ: вишенационалне заједнице неотпорне су на шовинистичко хушкање страхом какво смо гледали у северној републици деведесетих и у Енглеској ових дана.
Следећи кораци могли би да буду отцепљење Шкотске, стварање чврстих граница тамо где их није било (између Ирске и Северне Ирске и Шкотске и Енглеске) и започињање бирократске ноћне море – како размрсити ситуацију у којој грађани Енглеске одједном више нису и грађани ЕУ, док су грађани ЕУ у Енглеској наједном постали странци. Да не помињемо Шкоте у Енглеској и Енглезе у Шкотској. Мада, ако би се пратио доследно словеначки модел, многи од њих могли би да буду једноставно – избрисани. И мада се можемо надати да неће бити насиља, Северна Ирска је само мало мања од Македоније а њене етно-националне поделе подсећају на оне у Босни, додуше с хришћанским народима. Као што је нестанак Југославије отворио питање који ће од „конститутивних народа” доминирати Босном, разједињење Уједињеног Краљевства поново ће отворити питање да ли би Северном Ирском требало да доминирају католици или протестанти. Иако највероватније нећемо гледати „Олују” која ће протерати протестанте, није искључено формирање њиховог „ентитета”, односно заједнице протестантских општина де факто аутономне у односу на Републику Ирску, непријатељски расположену према онима који нису католици.
Што се тиче економије, тешко је наћи економисту који сматра да је напуштање ЕУ добро за Уједињено Краљевство а камоли за „Малу Британију” која ће преостати након сецесије Шкотске. Наравно, некима ће, нарочито политичарима, бити јако добро – као што нам је познато, многи од оних који су дизајнирали распад Југославије просперирали су економски на рачун већине која је осиромашила.
Наравно, могло би се рећи да је Словенија ипак добро прошла након одвајања од Југославије. Опет, од озбиљног играча у великој европској земљи која је све до распада сматрана за државу која након пропасти социјализма има најбоље изгледе за економски развој, Словенија је постала споредни играч у Европској унији, којој би и без ње било сасвим добро. Словенија је много дубље у дуговима него што је то била Југославија, без озбиљних развојних изгледа. Али, чак иако јој је боље него другим бившим југословенским републикама, велика је вероватноћа да би јој било још боље да је Југославија остала јединствена.
Посебно је депресивна неотпорност мултинационалних (кон)федерација на шовинистичко хушкање страхом у доба економске кризе, што смо видели у Словенији крајем деведесетих и сада у Енглеској.
Словеначка критика југословенског социјализма била је делимично тачна, а таква је и британска критика бирократске владавине и демократског дефицита у Европској унији (истина, говорио је Јоже Менцингер, ове критике су сличне управо због структуралних/институционалних сличности између ЕУ и СФРЈ). За Југословене би било далеко боље да су могли идеолошки политизован бирократски систем социјалистичког самоуправљања да трансформишу у демократску форму владавине. Исто би тако и за грађане ЕУ било боље када би идеолошки политизован бирократски систем ЕУ било могуће трансформисати у демократску форму владавине. Нажалост, брегзит наговештава да је то тешко очекивати, што код нас који смо преживели распад Југославије ствара осећај већ виђеног. Извор: Политика
