Правда

Пише: Душан Пророковић У скоро свим православним друштвима већ скоро два века се воде расправе по питању: има ли будућности без прошлости? Соловјов је, као и низ других интелектуалаца мислио да има! Довољно је одрећи се традиционалног, конзервативног, пригрлити ново, модерно, у „успешним државама“ моделирано, па ћемо и ми постати једнако „успешни“. Александар Зиновјев је у својој култној анализи западњаштва потпуно разобличио ову тезу и натерао нас на размишљање: како градити нови „успешан систем“? Решења би требало тражити и у нашој прошлости. У нашој традицији. Просто преписивање принципа које су током своје прошлости установила западна друштва - за нас није решење. Чак напротив, последње деценије нам доказују да је то и извор наших проблема. Не треба, наравно, одбацивати све западне принципе, нити кретати у неки архират, већ се поставити рационално и преиспитати шта нам се то нуди, куда смо кренули и где и како можемо стићи? Без хришћанско-конзервативног погледа на свет не можемо изградити „успешан систем“. Конзервативизам није, како подвлачи Николај Берђајев (а чији рад у Србији је несумњиво најбоље познавао Никола Милошевић) противљење „свему што нас води напред и горе“, већ стварима које нас „воде уназад и доле“. Живимо у временима када се славе и промовишу многе ствари које „воде уназад и доле“. Стога је неопходно најпре преиспитивање нашег постојећег постављања у свим сегментима друштвеног и политичког живота, а затим и креирање нових решења. Због тога не смемо бити одвојени од основа наше садашњости. А те основе су повезане са некритичким прихватањем неолибералне догме о васколиким слободама, од тржишне до индивидуалне (ма шта се под овим подразумевало). Да се, за тренутак, вратим на Леонтјева, који пророчки упозорава: толерисати сваку промовисану слободу је једно, а прихватати је за основу наше садашњости нешто сасвим друго. Поготово што он читав низ ствари које се промовишу назива „лажним слободама“. Слобода у једном друштву се гради кроз начела, грађена у историјском континуитету, која су се временом одржала непромењена. И ту долазимо до Видовдана, још једног у низу, који треба да нас подсети и освести. Одрицање од Видовдана и накарадне интерпретације шта овај велики празник за Србе значи - нису нови. Ако не још и раније, онда је то постало приметно током комунистичке ере. Посткомунистички период је донео нешто простора да се о Видовдану збори, али и континуитет са пет деценија безверја. За српску елиту Видовдан је синоним за прошлост, у којој, је л’ тако, нећемо да живимо. Окренути смо безалтернативној будућности, до које се може стићи некритичким прихватањем основа садашњости из „успешног света“. Све што од нас траже - испунићемо! Све што предложе - прихватићемо! Све што тамо видимо - применићемо! Растурати породицу, легализовати хомосексуалне бракове, отварати тржиште, продавати земљу и природне ресурсе, одрећи се Косова - све су то процеси који нас воде у напредну и модерну, безалтернативну будућност. Нисмо још од наших бројних умова који истрајавају на овом и оваквом становишту могли чути шта ћемо бити и кога ћемо представљати када се ови процесе заврше. Шта може радити безлична маса полусвета који не зна ни ко је, ни одакле је, осим да буде робље туђим господарима!? Видовдан је српска основа садашњости и темељ на којем треба градити будућност. То је вертикала са нашом предхришћанском прошлошћу и симбол наше вере у Христа. Срби су га рано и радо почели празновати, ваљда тако одржавајући и свест о паганском божанству Световиду - једном од главних словенских богова. Свети Вид је ранохришћански светац, слављен и у Риму и у Константинопољу, његов култ је био доста раширен у медитеранском приобаљу, што нам указује и на ток миграција српског становништва у раном Срењем веку. Или о томе да смо на Балкану много дуже укотвљени него што мислимо. На латинском, Вид је заправо Vitus, или, у слободном преводу-живот (у дословном преводу имена био би Живота или Живко)! У свим европским народима и даље постоји ово име, па је тако наш Вид у италијанском Гвидо, у енглеском и француском Гај и Ги (преузето из италијанског), у немачком Вит, у руском Виталиј, у португалском Вито... Посебност код Срба се огледа и у томе што смо једни од ретких код којих постоји и женска верзија овог имена - Вида. Од Срба се култ светог Вида ширио даље ка средњоевропским Словенима. Временом је тај култ бледио, па се само код Срба (и делимично код Бугара) одржао, али су значајна сведочанства остала. Највећи храм посвећен светом Виду налази се у Прагу, на Храдчанима (прашки стари град), на које српски туристи радо одлазе, многи се импресивној катедрали диве, али их историја овог споменика културе претерано не интересује. Свеобухватна „ријалитизација друштва“ чини своје, па се због тога на Видовдан заборавља и у самој Србији, а камоли још да се на њега подсећамо у Прагу. Видовдан је наша прича о победи и поразу, храбрости и издаји, уставотворности и самовољи, упорности и малодушности... Као ретко које друго обележје, Видовдан осликава и сјајне тренутке наше прошлости и историјске ћорсокаке у које смо упадали. Али, истовремено нам показује и сва лица нашег идентитета - источно и западно, словенско и медитеранско, средњоевропско и балканско. И пре свега-хришћанско! Видовдан треба славити као један од најважнијих државних празника. Не смемо га скромно обележавати, а још мање га се стидети. Видовдан је слика и прилика наше прошлости, наших живота и живота наших предака. Са свим добрим и лошим странама и одлукама. Он нам нуди и примере и поуке. Они који би желели да га игноришу или избришу из народног памћења морају знати да је управо то симбол који оцртава „начела која управљају животом нашег савременог друштва, која су се одржала непромењена у већем степену од других начела“ и да водећи се тим начелима, тим примерима и поукама, можемо направити разлику између доброг и злог, успротивити се ономе што „води уназад и доле“. Тако ћемо правити „успешан систем“. Тако ћемо наставити да постојимо као историјска нација, дајући свој допринос (нека је и мали и незнатан, али је ипак допринос) развоју света. С вером у Богу и славећи Видовдан.  Извор: fakti.org