Правда

Пише: Мирослав Лазански Турски председник Реџеп Тајип Ердоган упутио је писмо Владимиру Путину у којем је наведено то извињење, или само жаљење, што је сада предмет различитих интерпретација светских агенција. Једни кажу да је споменуто само жаљење породици пилота, други да је реч о извињењу Путину, а све зависи од тога како ко преводи текст писма. У њему је наведено да је Турска повела и судски поступак против одговорних за убиство руског пилота. Изјава турског премијера Биналија Јилдирима како је Анкара спремна да плати и одштету породици пилота у међувремену је демантована. Кремљ је одмах објавио писмо турског председника, што је било индикативно, следећи корак био је телефонски разговор Путина и Ердогана на иницијативу Москве. Нови корак могао би бити спектакуларан долазака Ердогана у Москву, модерно поклоњење у Каноси. Турска наступа прагматично, после „брегзита” њени изгледи да уђе у ЕУ равни су нули, Европа је забављена и биће још дуго забављена сама собом. Због руских економских санкција и недоласка руских туриста Турска има губитак од неколико милијарди долара. Истовремено, турски Курди су се подигли на прави оружани устанак, а терористичке бомбе праште по турским градовима. Америчка политика према Курдима изазива огорчење Анкаре, што све заједно намеће хитну потребу нормализације односа с Москвом. Турска ни у једном  моменту није уводила санкције Русији, за Москву су врло значајни увоз хране и грађевински радови, као и руска нуклеарна електрана која треба да се гради у Турској. Геополитички, Русија после „брегзита” релаксира и свој јужни бок – нормализацијом руских односа са Турском, Азербејџан мора мирније гледати према руском савезнику Јерменији, Анкара ће бити и много обазривија у сарадњи са Украјином и у подршци кримским Татарима. Украјина после „брегзита” и побољшања руско-турских односа остаје сама, Америка је ипак с друге стране Атлантика. „Турски ток” је опет у игри, а председник Сирије Башар ел Асад сада мора да припази да у свему томе не постане колатерална штета. Остаје још да лектори правилно растумаче садржај писма Ердогана руском председнику Путину. Извињење или жаљење? Упитан да дефинише став јапанске владе поводом Потсдамске декларације премијер Кантаро Сузуки је 28. јула 1945. на конференцији за новинаре став владе означио речју „мокусацу”. Ова реч не само да је непреводива, већ је и на јапанском двосмислена. „Моку” значи ћутање, а „сацу” убити. Неко то преводи као „уздржати се од коментара”, а неко као игнорисати. Преводилац званичне новинске агенције „Домеј” разумео је да премијер игнорише ултиматум из Потсдама и тако је то и превео на енглески. „Њујорк тајмс” је одмах објавио да Јапан одбија ултиматум савезника и уследила је Хирошима. Историју треба познавати... Извор: Политика