Пише: Иван Вукадиновић, председник скупштине покрета Евроазијски пут Евроазијски покрет Руске федерације је 29. маја у московском парку Соколники одржао кратак скуп на коме је подржана идеја председника Казахстана Назарбајева да се тај дан прогласи за „Дан евроазијских интеграција“. Јер су 29. маја 2014. у Астани лидери држава Белорусије, Русије и Казахстана званично потписали Уговор о Евроазијској економској унији. Тако би, заиста, 29. маја могао бити назван Даном евроазијских интеграција, или више поетски – Даном Евроазије.
Друга вест је значајнија за Србију – Евроазијска економска унија (ЕАЕУ) почела је преговоре о трговачком режиму са Србијом – бесцарински режим за домаће производе био би тако проширен са Русије, Белорусије и Казахстана на Јерменију и Киргистан. Министарка за трговину ЕАЕУ, Вероника Никишина, рекла је да је „Врховни савет Евроазијске уније донео одлуку да започне преговоре са Републиком Србијом о унификацији трговинског режима“.
Учеснице ове Уније имају заједничко тржиште од 180 милиона људи, пребогато ресурсима – нафта, гас, житарице, бакар, вода, шуме. Према тренутним трговинским аранжманима 97 одсто извозних артикала Србије је ослобођено царина, а тај би списак могао бити проширен на 99 одсто. На ово велико тржиште већ извозимо житарице, воће и поврће, сухомеснате производе, житарице, лекове… Уговор о слободној трговини ЕАЕУ већ има са Вијетнамом, док се преговори воде са Израелом, Египтом, Индијом и Ираном. Посебна тема је сарадња са Кином, кроз „Економски појас пута свиле“.
Циник би већ на саму вест, односно помен речи „преговори“ могао рећи како га то подсећа на оне западне интеграције, евроатланске, односно „преговоре“ које водимо са Европском унијом, разноразна поглавља и сл. И циник би, барем делимично, био у праву. Тачно је да Евроазијску економску унију чине различите земље које имају своје економске интересе које љубоморно чувају. У условима не сасвим дефинисане идеологије, бирократски речник, а у извесној мери и начин деловања постаје медијатор у решавању проблема који би могли настати, односно покушаја да се договором каснији проблеми избегну.
Што се саме идеологије, начина размишљања, тиче – неки други циник би могао уочити да је Запад ту доста помогао својим арогантним ставом, санкцијама Русији, покушајима смене власти, односно „извоза демократије“ тзв. обојеним револуцијама, проглашавањем практично свих лидера чланица ЕАЕУ за „диктаторе“ и слично. Намеће се због тога циљ да се либерални капитализам и разна опсенарства „леволибералних“ одбаце не само као нешто за шта је сада „прерано“ да се спроведе, него уопште као циљ вредан помена. А то наводи на нужност некаквог другог циља. И други идеолошки циљеви већ су уочљиви у деловању Путина, као председника највеће и најзначајније земље ЕАЕУ, док су у пракси Лукашенка присутни већ више од двадесет година његове власти, током којих је Белорусија избегла кризе, сломове и буквални распад који је погодио остале земље наследнице СССР-а.
Са друге стране, ако апстрахујемо идеолошки развој, постоји једна веома битна разлика између ових и оних преговора – преговори и уопште процес интеграције са ЕАЕУ чисто су економски феномен! Последња два слова у скраћеници језгра будуће Евроазије могла би некога подсетити на несретну ЕУ, међутим оне значе економска унија, што у суштини ЕАЕУ и јесте (и што је некада давно била и Европска економска заједница). Дакле, ово је трговински и царински савез (међусобно) суверених држава, а не неки супранационални механизам којем морамо (!) предати велики део свог националног суверенитета, јер су то до сада урадили сви који су унишли, а и зато што пред Србијом се постављају добро нам познати специфични захтеви.
Јасно је да нико не поставља као услов за евроазијске интеграције предају суверенитета над делом територије Републике Србије, нити постоји такав имплицитни услов као што је војно-безбедносна интеграција (интеграција у ОДКБ би била корисна из другог разлога, о чему ће бити речи на крају текста). Примери онога што се не тражи за евроазијске интеграције могу бити сасвим конкретни – не тражи се ограничавање јурисдикције наших судова (за злочине почињене над Србима) или „адекватна заступљеност“ припадника етничких мањина (које већ имају исувише права, на шта су нам рецимо пријатељи из Словачке незванично указали). Ако проширимо тему на економску сарадњу иначе (што се сматра најбитнијим) можемо дати и други пример – банка из Русије или Кине, или неке међудржавне организације (рецимо банка БРИКС-а или Азијска развојна банка, коју је основала Кина, а која делује и ван Азије) не би условљавала кредит за обнову моста тиме да се онима који нелегално станују испод у нехигијенском насељу о државном трошку обезбеди смештај у солидним објектима. А то се догодило када је рађена реконструкција „Газеле“, парама некакве „европске“ банке.
Најзад, рецимо нешто онима који заговарају војно-политичку (или ређе економску) „неутралност“. То јесте леп циљ, међутим колико је остварљив?! Подразумева се да би гарант такве неутралности била Русија, али зашто би то Русија једнострано радила? Са друге стране, чланство у ОДКБ би било гарант очувања интереса Србије на Косову и Метохији, а у још већој мери пред неким новим изазовима, који би се могли појавити у Рашкој, Моравској долини, на северу Србије, у Хомољу и слично… Јер такво чланство би обавезивало и Руску федерацију. Као пример можемо навести да је Владимир Путин још у време званично добрих односа са Турском јавно и недвосмислено изјавио да је над Јерменима извршен геноцид, знајући каква ће бити турска реакција. Да Јерменија није у економском и војном савезу са Русијом, то се можда не би догодило…
Да и не говоримо да званична „неутралност“ Србије већ увелико служи нашим сатрапским властима као смоквин лист којим се покрива капитулантска политика – рецимо споразум који НАТО војски даје већа права него што су војске Сила осовине имале оним уговором од 25. марта 1941. Нажалост, званична Русија до сада није много примећивала праву суштину „власти“, односно намесника у Србији. Ако неко инсистира само на неутралности Србије, може му се одговорити да куца на отворена врата, јер Србија није поднела некакав званични захтев за улазак у НАТО (док се практично понаша као придружена чланица, што је уосталом већ и Брозова Југославија била).
Ако би неко инсистирао на „економској неутралности“, могло би му се супротставити аргументима како је наше тржиште малено, а извоз би требало да буде заштићен уговорним односима. Што јесте тачно. Обично се под тим односима подразумевају они са економски опадајућим земљама Запада (пре свега Европска унија), тражи се светлост тамо где Сунце залази. А Исток који се уздиже се заборавља. Србија може наћи своје место у савезу са земљама Истока.
Нама остаје да се надамо да ће Исток бити све јачи, не само у војној и економској сарадњи, него и идејно. И да ћемо ако не следећи, онда неки будући Дан Евроазије дочекати као пуноправна чланица војног и економског савеза земаља Истока (Евроазије). И неко ко је за неутралност Србије, видевши то као њену стварну независност, требало би да се оваквим надама барем из тактичких разлога прикључи.
Извор: Катехон
