Ердоган је војсци дао бланко чек за рат против курдских побуњеника и успоставио је за себе "удобан" савез са генералима.
Што се Ердогана тиче, вероватно је мислио да на тај начин убија више мува једним ударцем. Војна кампања против Курда требало је уједно да ослаби највећу националну мањину и консолидује његову популарност међу националистима. Негде успут, Ердоган је очекивао да ће обновити односе са војним врхом који би му добро дошао сада када га домаћи и страни противници све више окружују.
Ипак, давање моћи војсци може бити веома ризично за Ердогана. У његовом блиском кругу има оних који страхују да председник јаше тигра који је након година лошег третмана постао осветољубив и дивљи као никада до сад.
Војска заиста има разлога да се противи Ердогану. Већи део турске историје, војска је имала значајан утицај, а данас је слаба и разједињена. Како би је прилагодила критеријумима ЕУ, Анкара је имплементирала мере које су војску ставиле под вивилну контролу. Овлашћења војних судова су ограничена у корист цивилних који су сада у могућности и да постављају команданте. Следећи удар дошао је у априлу 2007. године, када је војска на свој сајт окачила ултиматум, касније назван "е-пуч", у којем је упозорила АКП да не подржава Абдулаха Гула, некадашњег члана исламистичке партије, у кандидатури за председника партије. АКП је одговорио бесно и пркосно, а Гул је изабран.
Готово у исто време, тадашњи владини савезници Гуленисти (исламистички покрет повезан са проповедником Фетулахом Гуленом), покренули су кривичне истраге против официра војске. Због наводне завере да се обори влада, велики број генерала завршио је иза решетака, а стотине пензионисаних официра привремено су лишени слободе.
Сукоб АКП-а и војске кулминирао је масовним оставкама војног врха крајем јула 2011. године.
У последње време, ипак, срећа се окренула за Турске оружане снаге. Од када је Неџдет Озел, Ердоганов лојалиста, постао шеф генералштаба након протестне оставке његовог претходника, Ердоган је помало поправио односе са војском. Право опуштање дошло је када су Гуленисти покренулу истрагу о корупцији у коју је наводно била умешана и Ердоганова породица и блиски сарадници. Ердоган је у том тренутку увидео да војска представља потенцијалног савезника у отвореном рату против некадашњих партнера - Гулениста.
Турски врховни суд је тада под Ердогановим притиском поново отворио истрагу о завери за војни пуч против владе, прогласио доказе фабрикованим и ослободио све затворене генерале.
Када је крхко примирје са Радничком партијом Курдистана (ПКК) коначно попустило, нестао је још један трн из односа АКП-а и војске, која се од почетка противила мировним преговорима са ПКК. Поновно отварање конфликта зближило је војску и владу, а хаос који је захватио Сирију и Ирак, као и сукоб са Русијом, такође је допринео повратку војске међу главне играче у земљи.
Како би показао да је савез стваран, Ердоган је јавно почео да хвали "херојска дела" војске и да брани секуларизам. Ердоган сматра да ће ови гестови држати војску мирном, али како се турски председник ипак игра ватром, многи су забринути да ће се војска вратити старим навикама, односно интервенисању у политичким процесима.
Иако ослабљена, турска војска и даље није ван игре, нарочито пошто је успела да задржи одређену институционалну аутономију. Кемализам, секуларна идеологија која деценијама служи као бедем против исламизма и курдског сепаратизма, чини срж учења на високим војним школама и академијама. Религија је потпуно искључена.
Као оправдање за пучеве у прошлости, војска се зато увек позивала на закон који каже: "Турске оружане снаге морају да штите и очувају домовину и Турску републику каква је дефинисана уставом".
Како се турска војска увек ослањала на подршку јавности при извођењу пуча, мало је вероватно да ће се у овом тренутку одлучити да интервенише у политичким процесима, а нарочито да обори Ердогана којег подржава 50 одсто гласача. То би само даље нарушило њену популарност.
Иако пуч тренутно не изгледа много вероватан, постоји могућност да ће се сукоб са Курдима даље распламсати и да ће народ почети масовније да протестује против Ердоганове ауторитативне владавине. Уколико се то деси, војска ће морати да преузме контролу над безбедношћу државе, а имајући у виду историју, војска ће пре извршити политички притисак на владу да поднесе оставку, него што ће изазвати крвопролиће на улицама. Јер ипак, Турска је отишла превише далеко у политичкој и економској еволуцији да би њом владала војна хунта, а врло је близу и границе после које ће њом моћи да управља аутократа.
Извор: FA
