Последњих година се кроз јавну расправу о евроатлантским интеграцијама отвара цео низ питања која се тичу притиска на Србију да се одреди у правцу атлантистичке компоненте, а пре свега заузимања јасне антируске позиције.
Не дајмо да нам се сломи дух! (Илустрација: Правда)
Пише: Иван Ристић Није изостала ни реакција јавности, али се протести јављају искључиво као окидачи на политичко-војне манифестације у виду различитих споразума, протокола и њима сличних облика уговорних односа. Међутим, док се ми бавимо процесима који су годинама а можда и деценијама далеко, у позадини се перфидно одвија процес без повратка. Наиме, интерес једне стране у било ком друштвеном односу може се наметнути силом уколико за то постоје расположиви механизми. Међутим, далеко ефикаснији, јефтинији, прихватљивији и дугорочнији начин је изменити вредносни систем и поглед на свет субјеката на које се утиче, а са крајњим циљем да субјекат сам прихвати жељено понашање. Оно што нас чини народом – поред језика, културе и заједничког историјског сећања – је вредносни систем. Развој економије, интегративни процеси, ма у ком правцу били усмерени, и други егзактни показатељи напретка једног друштва мало вреде без очувања темељних постулата вредносног система пред глобалном либералном агресијом на сваку врсту посебности. Различите идеологије у прошлости, посебно оне тоталитарне, тежиле су креирању вредносних система и погледа на свет у складу са својим начелима. Комунисти су покушали да створе „совјетског човека“ по стандардима марксистичке идеологије и наметну га глобално кроз радничку интернационалу. Нацисти су у свом бруталном историјском експерименту тежили стварању аријевског надчовека. Атлантизам, за разлику од њих, делује далеко суптилније, стрпљивије и вишедимензионално. Наиме, он на први поглед не задире у суштинске елементе друштва, односно у њихове јасно видљиве појавне облике. Међутим, он их неповратно урушава на дуги рок. Први пут у историји обликовања идентитетске матрице нација циљ није креирање човека по мери идеологије, већ се креира крајње флуидна идеологија, наизглед по мери човека, а заправо усмерена на његову потпуну дезидеологизацију и атомизацију по мери глобализма. Три кључне институције које атлантизам тежи да учини ирелевантним и потисне на маргине друштвене свести су СПЦ, традиционална породица и историјско сећање о посебности српског народа, суверенистичкој традицији, вековној борби за слободу, припадности европској цивилизацији и православном идентитету. СПЦ, као институција захваљујући којој је српски народ опстао и описменио се, урушава се кроз екуменизам, криминализацију и различите нивое друштвене маргинализације. Најопаснији ниво поменутог процеса је секуларизам западног типа, који тежи да СПЦ сведе на ниво невладине организације и изједначи је са свим другим регистрованим верским заједницама, што је са историјске и вредносне тачке гледишта апсолутно немогуће и неприхватљиво. Традиционална породица дефинисана уставом је основни градивни елемент друштва. Она се урушава кроз општу ерозију морала, наметање тзв. LGBT вредности пласирају се кроз медије, образовање и НВО сектор, као и кроз пропаганду која намеће искривљене улоге мушкарца и жене у породици и друштву. На ту полугу утиче се мантром о слободи медија, која увек представља слободу од, за разлику од слободе за, посебно за земље у полуколонијалном положају попут наше. Историјско сећање о посебности српског народа кроз борбу за слободу и бескомпромисну тежњу за сувереном позицијом кроз векове одржава срж идентификације појединца са друштвом и националном заједницом којој припада. За постизање резултата на овом пољу води се битка на више нивоа – медијском, образовном и политичком. Ова сфера је од суштинског значаја због временске ограничености деловања и катастрофалних резултата који могу да произађу из ситуације у којој оно изостане. Довољно је да стаса једна генерација интелектуално формирана и социјализована у друштвеном систему по мери атлантизма, па да се нанесе непоправљива штета будућности и опстанку државе. Основне полуге којима се то чини су систем образовања и масовне комуникације. Ове сфере се често узимају здраво за готово и о њима се у mainstream-у не расправља превише, док, са друге стране, имају незаобилазан утицај на формирање јавног мњења. У сферу образовања је посебно укључен моћни Сорошев Фонд за отворено друштво, који под маском огромних донација за пројекте у домену образовања и НВО које се њиме баве постепено трасира пут образовном систему лишеном традиционалних вредности, националне историје и самобитности, а ојачаним наводним неопходним вештинама за тржиште рада које служе као параван за креирање анационалног атлантистичког бота по мери Вашингтона и Брисела. Такође, поменутом процесу погодују масовне комуникационе платформе попут интернета и друштвених мрежа, које не поседују адекватне друштвене филтере и тиме доприносе хиперпродукцији „талената“ у различитим сферама уметности или јавног живота уопште. Тако се стварају феномени ријалитизације и естрадизације, којима се младим особама у процесу интелектуалног формирања намеће изврнути систем вредности и на дужи рок урушава ослонац који би требало да имају у моралу и традиционалној породици. Први пут у историји човечанство се сусреће са инфлацијом информација. То људе збуњује, а атлантизам то користи за перфидно наметање сопствених интереса. Неолиберална атлантистичка окупација је попут машине која немилосрдно меље сваку посебност и тежи да је укалупи у сопствене аршине постмодерне. За разлику од некадашње комунистичке, сада се ствара глобална melting pot либерална интернационала, зачињена фундаментализмом људских права западног типа. Основни циљ је креирати жељену атлантистичку перцепцију реалности и социјализовати становништво на начин који одговара интересима глобализма. Иако је овај процес карактеристичан за највећи број држава на свету, посебан фокус је несумњиво на православним народима, који, уз одређене гране ислама, остају у приличној мери усамљени у очувању традиционалних вредности и сопственог начина живота упркос глобалној атлантистичкој хипокризији. Перфидност атлантистичке окупације огледа се у окупацији духа и наметању либералних начела као једино прихваћених вредности, кроз које би појединац био сведен на број у систему, са родитељима А и Б, са банковним рачуном као једином идентитетском одредницом и идентификацијом са глобалним тржиштем уместо са националном државом својих предака. Особа лишена моралних стега, националне свести и традиционалних вредности, као конзумент производа и услуга на глобалном тржишту, трговинских баријера и сваке врсте посебности, није у стању да се опире наметању глобалистичких окова. Држава може бити под дугорочном меком окупацијом, споља условљавана и притискана тврдом, меком и паметном моћи. Томе, ипак, стицајем историјских околности и геополитичким померањима, чији смо сведоци, може доћи крај. Међутим, уколико се народу сломе дух и историјско сећање, униште основне институције друштва и релативизује породица као његов основни градивни елемент, то је иреверзибилан процес, који води нашем потпуном нестанку. Све постпетооктобарске власти, укључујући и актуелну, толеришу овај процес – из лоше намере или незнања. Међутим, уколико се у овој сфери не одупремо, за одупирање у оној војној или економској неће бити оних који би се одупрли. Извор: standard.rs
Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.Донације можете уплатити путем следећих линкова:
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.