Пише: Леонид Савин Према плану Swift Response глобалне снаге за брзо реаговање САД-а, које представља 82. бригада аеромобилне дивизије ће извршити 10-сатни лет преко Атлантика, укључујући ту и допуну авиона горивом у ваздуху и извршиће десант у близини пољског града Торун на Висли. У истој зони ће бити и десант британских и пољских десантних јединица. Паралелно ће 173. авионска бригада армије САД, која је смештена у Немачкој, нанети ударе на северу Пољске. Вежбе ће се завршити 26.јуна.
У Saber Strike ће учествовати 13 држава блока НАТО које ће до 22.јуна дејствовати својим јединицама на територији Латвије, Литваније и Естоније. Осим тога, из Немачке ће у Естонију (2200 км) бити обављено пребацивање оклопне технике и људства, уз ваздушну подршку америчке авијације.
Према карактеру вежбе Пентагон увежбава тренутни, муњоносни удар на могућег противника, уз освајање територије.
Само два дана пре почетка вежби снага НАТО, парламент Шведске је потписао уговор са Алијансом који јој омогућује да своје снаге за брзо реаговање (NRF) пребаце на територију Шведске. Правно то значи да је Шведска – престала да буде неутрална!
А нешто пре тога, 3.маја, министри иностраних послова пет земаља северне Европе – Данске, Финске, Исланда, Норвешке и Шведске – потписали су заједничко саопштење „For a Stable Baltic Sea Region“ у коме су заједно позвале Русију да се уздржи у Прибалтици. Може да се сматра да је тиме политичка консолидација северног крила НАТО-а углавном и уопште завршена.
Истовремено чланице НАТО-а јачају и централни правац. Коначно укључење ПРО у Румунији које је уз помпу прослављено 12.маја у бази у Девеселу где су се РЛС сместиле на 175 хектара, заједно са центром оперативног управљања батеријама ПРО и мобилном батеријом МК-41 са ракетама-пресретачима СМ-3, што све представља још један изазов Русији. А маневри и симболични улазак америчке оклопне технике у Молдавију уочи 9.маја треба да покажу ко је прави газда Источне Европе.
Нема сумње да ће на самиту у Варшави 8-9 јула НАТО своју делатност ка милитаризацији Централне и Источне Европе потврдити.
19.маја је протокол о приступању Северноатлантској алијанси потписала и Црна Гора. Истог дана су министри иностраних послова НАТО-а констатовали да алијанса мора да појача рад на заштити стабилности и изван граница зоне одговорности блока. Генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг је подвукао да НАТО мора да има могућност не само да размешта своје армије кад је то неопходно, већ и да обучава оружане снаге других држава (које нису његове чланице), да контролише њихову територију и да иступа против „екстремистичких групација“. Као пример је дато искуство обуке ирачких официра у Јордану, као и размештај и обука снага за специјалну намену и националног обавештајног центра у Тунису. У вези с тим је подсећано и на напоре давања неких „могућности“ Грузији, Молдавији и Украјини.
Све речено значи да земље Блиског Истока могу да постану де-факто јужно крило НАТО-а, мада нису чланице Алијансе. Организационе претпоставке за то постоје:
1. Истамбулска иницијатива о сарадњи са НАТО-м земаља Персијског залива у којима су Бахреин, Катар, Кувајт и Уједињени Арапски Емирати (све оне, осим УАЕ, већ имају званична представништва у Бриселу), и 2. Средоземноморски дијалог – форум сарадње НАТО-а и седам земаља Блиског Истока и Северне Африке (Алжир, Египат, Израел, Јордан, Мауританија, Мароко, Тунис).
Другим речима, у ширем смислу, западни војни клуб, осим 28 држава-чланица НАТО-а и Израела на данашњи дан у свом саставу има и још десетак арапских држава. Да приметимо да су у 2011.години УАЕ и Катар већ позајмљивали своје оружане снаге НАТО-у у оквиру операције Unified Protector против Либије, што је у уништењу те државе одиграло своју улогу.
Глобализација НАТО-а се наставља. Оружане снаге Северноатлантске алијансе се припремају за вођење војних дејстава широких сразмера не само на Европском попришту, већ и у другим регионима.
Извор: Фонд стратешке културе
