Спасовдан је један од десет празника посвећених Господу Исусу Христу, који се обележава 40 дана после Васкрса, а десет дана пре Светих Тројица (Духова), и увек је у четвртак.
Вазнесење Господње је сећање на дан када се Исус Христос четрдесети дан после васкрсења последњи пут јавио својим ученицима - дванаесторици апостола и узнео (вазнео) на небо, и "сео с десне стране Бога".
Спасовдан је крсна слава града Београда, који тиме чува спомен на тај дан 1403. године када га је деспот Стефан Лазаревић прогласио српском престоницом, а верски празник за градску славу. Спасовдан је као слава Београда обновљена 1993. године када је улицама у центру града прошла литија први пут после 46 година.
Народна веровања и обичаји
По хришћанском веровању, васкресењем је Господ показао да је јачи од смрти и 40. дана од васкрсења његови су се ученици налазили за трпезом. Тог дана им се Христос поново јавио и рекао:
– Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен – наводи се у Новом завету.
Обичај из времена бога Перуна
Многи обичаји о Спасовдану сачувани су још од претхришћанских времена. Био је то празник колико ратара, толико и сточара. Божанство Спас је имало улогу заштите и спасења, те му се народ обраћа молитвом: “Свети Спасе – спаси душе наше!”
Према старом словенском веровању, громовник Перун, тукао је, по веровању, громовима и градом усеве, а божанство Спас је уз житни клас у руци, спасавало усеве од града.
За Спасовдан као крсну славу клало се јагње и спремала се цицвара. Иначе, наши стари нису пили млеко од од Нове године до Спасовдана, а веровали су да на Спасовдан мушкарци не ваља да се брију, жене да се умивају а деца да се купају па то нису тог дана ни чинили. На Спасовдан никако не ваља спавати преко дана да се не би дремало читаве године.
На тај дан богатији су после одласка у цркву позивали госте на ручак, а мање имућни су настављали дружење испред цркве где се народ окупљао и веселио.
Извор: Курир
