На ова и слична питања, покушао је да пружи одговор криминолог Златко Николић. Повод за интервју, који је криминолог дао за портал Телеграф, а који вам преносимо у целости, било је масовно убиство у Житишту, у ком је Синиша Златић убио петоро људи, а ранио 20. Која је основна разлика између серијског и масовног убице?
Масовни убица злочине чини у моменту, у периоду од 10 или 15 минута (време се, свакако, може продужити уколико има таоце). Серијски убица после једног убиства има паузе, па онда наставља са истим печатом препознатљивости познатим јавности или полицији, али тешко ухватљивим. Некад то може бити период од месец дана, некад од годину или неколико година док не почини нови злочин. Када је Србија задњи пут имала серијског убицу? Не памтим да је у Србији било серијског убице, осим на просторима СФРЈ. Ми имамо серијске силоватеље, али немамо серијске убице. Неки су, на срећу, на време “пали”, па нису били у прилици да почине злодела. Да ли постоји неки модел понашања убица тих профила пре него што почине злочин? Нема таквог профила код убицâ, само им је заједнички именитељ – убица. Све друго је различито. Понашање им је било слично, гледано искључиво споља. Сви они имају пристојно понашање, то зовемо такозваним наученим понашањем. Они знају како “треба” да се понашају, али то не осећају. У “жутој минути” бива испољено све оно што су осећали и долази до неконтролисаног понашања, па тако код масовних убица имамо стрељање до задњег зрна у шаржеру. Зашто, на срећу, код нас нема серијских убица и зашто су масовна убиства чешћа код нас него серијска?
Зато што масовни убица има порив да убије више људи него што има психопатских структура прорачунатих до перфекције, који убијају ради неког свог морбидног задовољства или с циљем да се освете некоме. То је, најчешће, неки потиснут садржај, на пример: лице проституке иритира убицу по ономе што је доживљавао у детињству јер су му мајку тако звали… За то што код нас нема серијских убица тумачимо средином у којом живимо. Ми смо мања средина, социјално смо компактнији, нисмо достигли ниво отуђености који имају Њујорк или Лондон и хвала богу да је тако. По шавовима пуцају осетљиве особе, а таквих свуда има. Свако је од нас латентни преступник, У сваком човеку “чучи” тај, а механизми одбране и контроле су ту пресудни? Наш главни механизам одбране је агресија. Она је издувни вентил и дата је свим живим бићима ради заштите егзистенције. Убица се осећа угроженим и зато убија. Занимљиво је, рецимо, податак да највећи број масовних убица нису душевно поремећени, али имају поремећај у понашању. А то је ивица патологије, а не психијатрије. Који то механизам нормалног човека масовни убица нема кад му дође “жута минута”? Масовни убица нема контролу афективних стања. Код свих људи “фитиљ” договорева, а код неких је кратак. Разлика је у прагу толеранције. Да ли ћемо икада бити у могућности да предвидимо модел понашања пре него што дође до овако нечега? Могли бисмо, али једино са индикацијама оних који могу такве ствари да виде. Ако би се неко умешао или прогнозирао, постојао би ризик да греши, те би се мислило да је цинкарош. И зато су сви људи опрезни, а то називају лажном учтивошћу, чаршијским достојанством. Тако не би требало да буде.
