Правда

Пише: Иван Ристић У међупростору се налази Србија, декларативно на проевропском путу, међутим традиционално и културолошки на антиатлантистичким позицијама. Она је у садашњим кризним временима пронашла модел да опстане без већих потреса упркос трагичном наслеђу и огромним проблемима. Слабљење ЕУ, јачање Русије, промена глобалне улоге САД, урушавање унимултиполарног поретка и глобална нестабилност диктирају неке нове услове опстанка, па је потребно разумети процесе и у односу на њих дефинисати будућу трајекторију српске спољне политике. За тумачење спољнополитичке позиције Србије потребно је схватити неколико правила која често не схватају ни сами творци спољнополитичких стратегија. Најпре, српска спољна политика мора да буде вишедимензионална и да се простире у све сфере од националног интереса, било да се оне посматрају просторно, временски, идеолошки или некако другачије. Она не зависи само од нашег делања већ у великој мери од објективних међународних околности. У складу са тим, спољнополитички еквилибријум мора бити одржан по сваку цену. Такође, спољна политика мора бити подршка економији. Београд, препознат као место одржавања великих мултилатералних скупова на различитим нивоима, замајац који туризму дају посете из држава региона, као и добро замишљена кампања глобалне промоције Србије, могу бити искоришћени у том смеру. Спољнополитичка пропаганда коначно мора бити схваћена као легитимно средство борбе у међународној арени. Филм о Јасеновцу у Холивудској продукцији, филмови о распаду Југославије и страдању Срба у тим ратовима, херојској улози Србије у Првом светском рату – све то морало би да допринесе прецизно дефинисаним циљним групама широм планете. На крају, мора постојати консензус у парламенту између власти и опозиције о кључним питањима спољне политике. Што се тиче актуелне спољнополитичке позиције Србије, ствари нису толико лоше како понекад изгледају. Србија успева да балансира између Истока и Запада у изузетно тешким околностима, да очува сопствену суверену позицију неувођењем санкција Русији иако су то урадиле далеко моћније земље са далеко већим економским интересима. Ситуација у којој је Берлин био принуђен да уведе санкције, а један занемарљиво мали Београд пркоси, сама по себи довољно је опасна по нас и тешко објашњива јавном мњењу моћних западноевропских држава, које су попустиле под притиском старијег прекоокеанског брата. Из актуелних протеста против бесправног рушења у Савамали и јасног страног рукописа који стоји иза њих јасно је да су процеси достигли преломни ниво када ће или кренути путем пацификације или даље ексалације, из које неће бити повратка на старо. Вучић се у многим питањима показао као кооперативан и страна погодна за сарадњу – потписао је Бриселски споразум, спроводи реформску агенду ЕУ и посвећен је процесу помирења у региону онако како то види Запад. Међутим, он не попушта по питању чланства тзв. Косова у међународним организацијама и питању увођења санкција Русији, па Запад његову кооперативност сматра недовољном. Американци су љути. То показује присуство њихових обавештајаца и функционера амбасаде на спонзорисаним протестима против рушења у Савамали, као и непријатно сучељавање Вучића са Девенпортом и Скотом. Њима сукоб у Србији тренутно не треба, али не треба имати илузију да ће се либити да га изазову уколико буду сматрали да су на то натерани. Ту лежи право дипломатско умеће препознати докле може да се иде. Како би уопште игде смело да се „иде“ и макар делимично самостално делује, америчком утицају у Србији мора постојати моћан антипод. И сами руски аналитичари утицај своје државе у Србији оцењују као изузетно слаб. То се не може променити док Американци за Украјину издвајају више средстава него Рострудичество за цео свет. Руску спољну политику, међутим, често нису кадри да разумеју они који се на њу највише позивају. Ради се о томе да на српској политичкој сцени Руси никада неће сва јаја држати у једној корпи, па ће увек јаким картама играти и на опозицију и на власт уколико она има макар некакве антизападне позиције. Политичка и војна неутралност Балкана је примарни руски интерес у нашем делу света, коју они постепено обезбеђују својим уравнотеженим приступом и инвестицијама. Куповина руске војне технике, иако мала по обиму, инвестиција у Србију највеће кинеске компаније у производњи челика, затим неформалне консултације са Путином о новој влади и слични процеси сваком пажљивијем посматрачу говоре да се оријентација српске спољне политике интензивно мења ка више полова утицаја. Једини начин да се Запад такмичи са Кином и Русијом у српској интересној сфери је да више инвестира у технолошки и производно извозно оријентисане делатности, а да смањи обавештајне активности и дестабилизацију. Нова инфраструктура и повећање извоза, а последично и раста стандарда и квалитета живота су далеко моћнија средства од обојених друштвених покрета различитих врста. Ту школу смо, надам се, прошли. Изгласавање Брегзита, било да коначно резултира изласком Британије из ЕУ или не, значи крај ЕУ, макар у облику у коме је до сада функционисала. Своју позицију у односу на новонастале околности мора да заузме и Србија. Јасно је да одустајање од евроинтеграција преко ноћи у датим геостратешким околностима није могуће. Међутим, у складу са новонасталим околностима, требало би заузети умерено евроскептичан став, базиран на појединачном односу према државама чланицама ЕУ, где год постоје компатибилни интереси. ЕУ своје успешне чланице посматра као средство за остварење расположивих добитака, а никада као циљ сам по себи. Нема ни једног разлога зашто би са Србијом било другачије. Глобални процеси постепено али сигурно иду на воденицу наших националних интереса. Међутим, док се ситуација не промени у нашу корист до границе исплативости, мора постојати паметна стратегија како опстати у седлу. Оно што се, међутим, анализама тешко може утврдити и објективним критеријума измерити је на колику је жртву српски народ спреман како би очувао сопствени суверенитет пред надолазећим годинама одлуке. Рукопис атлантизма је језив, и он има многе полуге за дисциплиновање суверених непослушних држава. Због тога се нипошто не сме ићи главом кроз зид, већ се мора вешто балансирати и не замерати се беспотребно на путу ка светлу на крају тунела. Суштина српске спољнополитичке стратегије мора бити да спољним координисаним деловањем свих релевантних институција побољша свој положај и спремна дочека глобални расплет који се приближава. Регионална спољна политика „на стероидима“, оријентисаност ка више полова моћи и правилна перцепција догађаја који нас окружују у овако турбулентним временима чувају главу. Ход уским путем неутралности по ивици провалије се постепено сужава и неминовно ћемо доћи пред недвосмислен избор. О томе говоре глобални процеси који се убрзавају, а чини се да је то време ближе него што је ико могао да претпостави. Важно је увек имати на уму да преговарање са џелатом никада неће резултирати коначним повољним исходом по нас. Оно може да послужи само за куповину времена у условима када другог избора нема. Међутим, његов циљ остаје до краја исти – да нам после деценија геноцида, етничких чишћења, бомбардовања и економског сатирања коначно стави главу на пањ. Да ли ће се то догодити или не, зависи од наше мудрости. Извор: standard.rs