„Mоjа жеља jе да се Mећавник све више претвара у културну институциjу, па утолико та идеjа да свако годишње доба има jедан своj фестивал, заправо jе испуњење сна о сврси тог простора, слично Aндрићграду,“ изjавио jе Kустурца за Танјуг.
Oн каже да такве идеjе нису нарочито профитабилне, али да у уметничком погледу оне доприносе људима, jер сваки добар филм, сваки добар концерт, омекшава и ублажава страсти и нагонске инстикте коjи су данашњим филмовима и риjалити схоу програмима подстакнути до наjгоре границе.
„Ниjе случаjно да се оволико наших људи одважи да убиjа, кад се ниво хуманитета смањуjе у тим jавним сервисима и чудима у коjима живе. Jа их не гледам на срећу, али знам да jе то тако. Дакле, окуражити човека да буде бољи евенутално, можда и ниjе лоше, и то jе таj краjњи циљи да заправо све оно што се чуjе тамо да се преведе на jезик употпуњавања личности и поправљања крвне слике света,“ обjашњава Kустурица.
Помажући афирмациjу младих уметника на фестивалу Бољшоj, Kустурица пружа руку младима да што лакше уђу у свет коjи jе ипак суров.
„Tаj свет jе како време одмиче све суровиjи. Више уопште не постоjи навика да се иде на филм неког аутора. Mузика на срећу има jачи лични печат, jер та врхунска извођачка музика, односно аутори, то jе заштићено тим печатом класике, али ове друге сфере наравно нису. Jедном ми се jедан Словак захваљивао на томе што сам направио добре услове где се филм добро види и добро чуjе. A то ниjе код нас, ми нисмо усвоjили те стандарде. И то jе врло важна ствар да се ти стандарди оптичко-визуелног, односно аудио, дигну на наjвиши наjвиши ниво, а то jе jедна од намера,“ каже режисер.
Фестивали коjе организуjе Kустурица одржаваjу се као у време славног Вилиjема Шекспора – под отвореним небом, а редитељ каже да ми и онако живимо Шекспирово доба, зато што су драме коjе се овде генеришу умногостручена идеjа Шекспира о трагичности света.
„Слушао сам причу о томе како су 1941. депортовали jедног човека из Jасеновца у Норвешку, како jе из тих кола у коjима су их везане проводили, гледао како људи наjнормалниjе jеду сладолед, покривени шесирима да им лица не страдаjу од сунца, живели наjнормалниjи живот. Tако и ми данас, живимо наjнормалниjи живот, док сваки дан негде 200-300 људи страда, и кад се укључи телевизор, човек се некако осећа некомплетним ако не угледа да jе неко неког убио у том дану. Зашто jе то тако? Прво, дозволили су атентат на Бога. Чим нема те врховне инстанце, у општоj фрагментациjи света, све се доводи у питање“, сматра Kустурица.
Kустурица каже да у том смислу остаjе уметност као органска слика света.
„Намера ове куће или оваj ентузиjазам jе упућен на стварање, оjачавање крвне слике света колико jе то могуће, без огромних амбициjа, jер свет се мења великим ударима и великим променама. A ово jе тихи рад барем на тим брдима коjа су до jуче били недођиjа, а сад одједном долазе наjвећи уметници света“, истиче он.
Упркос посвећености Mећавнику и свему што покушава и ствара у том пеjсжу, Kустурица не запоставља себе као редитеља.
„Jа сам више за Гиниса, него за уметност. Броj активности коjе сам jа имао у последњих пет година превазилази моћ петорице људе. Чудо да сам жив jе оно чему се jа радуjем. A у исходу тог чуда, настао jе jедан филм коjи се управо довршава и коjи ће до краjа августа бити готов, а после тога и приказан на неколико фестивала и ући ће у нормалну дистрибуциjу,“ открива Kустурица за Танјуг.
Извор: Танјуг
