Правда

Пише: Пепе Ескобар Ова изјава чињенично је тачна. Али НАТО се не замајава чињеницама; њих занимају само митови. Један од митова Белтвејског оклопа је и тај да НАТО периодично враћа САД њиховој „традиционалној улози“ заштитника европске безбедности. Али заправо ствари стоје обрнуто: Вашингтон периодично има потребу да европским вазалима изнова намеће императивну потребу јачања НАТО. Предуго се НАТО фокусирао на операције „ван свог подручја“; бар од 1993, кад је тај концепт први пут успостављен. То је довело до тога да НАТО „пројектује стабилност“ у Авганистану – где су изгубили рат од гомиле племена са „калашњиковима“ – и Либији – где су стабилну државу претворили у пустош, којом харају наоружане милиције. То је далеко од готовог. Погледајте само другу тачку варшавског самита под насловом Пројекција стабилности. Овако гласи њихова мисија: „Да би заштитио безбедност код куће, НАТО мора да пројектује безбедност и ван својих граница“. То је НАТО у улози Глобалног Робокапа – пројекат који ће добити на убрзању уколико званични неоконски/неолибералконски кандидат Хилари Клинтон преузме управљање Белом кућом од 2017. године. Пре свега, НАТО се сад вратио модификованој верзији своје хладноратовске доктрине конфронтације са Русијом. То је кључна тема не само варшавског самита него и иначе, каква год да је њена званична верзија. Дакле, све се своди на „руску агресију“. Да би изокренуо целу ствар, НАТО настоји да створи нову гвоздену завесу – колико год она била пластична – од Балтика до Црног мора, и ауторитативно пошаље „јасну поруку“ кроз изјаву генералног секретара Јенса Столтенберга: „Ако иједан од наших савезника буде нападнут, цела алијанса ће заједнички одговорити“. Нову гвоздену (или пластичну?) завесу у овом тренутку чине четири слабашна мултинационална батаљона распоређена на ротационој основи у Естонији, Летонији, Литванији и Пољској. Све се то догађа док права „претња“ НАТО чланицама не долази из Русије, већ од нечега што се претворило у табу тему у Европи и што је последице вашингтонских директних и индиректних блискоисточних грешака. Од доктрине „шок и страхопоштовање“ (америчка ратна доктрина која која је коришћена приликом инвазије на Ирак; прим. прев.) преко „управљања из позадине“, до наоружавања „умерених побуњеника“ – сви ти потези Царства Хаоса допринели су масовној избегличкој кризи. Најбоље што је Столтенберг поводом тога успео да састави било је: „Успоставићемо оквир за суочавање са претњама и изазовима са југа“. У НАТО вокабулару „југ“ практично значи суочавање са Даешом на Блиском истоку и у Северној Африци. Али се не односи на огранке Ал Каиде, који су стали у синтагму „умерени побуњеници“. Столтенберг такође подвлачи: „Не желимо нови Хладни рат“. Ипак, пројекција натовске „стабилности“ другачије се рефлектује на терену. Ако је и било икаквих сумњи да су ЕУ и НАТО заједно у том пројекту, заједничка декларација коју су у Варшави потписали Столтенберг, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и председник Европског савета Доналд Туск – заувек их је развејала. На крају крајева, чак и британски естаблишмент био је приморан да призна како је ЕУ од почетка била пројекат CIA ништа мање него што је НАТО био Пентагонов. Дакле то је „пројекат“ који је НАТО понудио Западу – и Глобалном Југу. Погледајмо шта се дешава на другој страни. Догађај од кључне важности одиграо се пре само неколико дана, на годишњем заседању Шангајске организације за сарадњу (ШОС) У Ташкенту. ШОС је тренутно у процесу извртања геополитике наглавачке. Не случајно, кључни показатељ размишљања пекиншког руководства (мисли се на један од партијских листова кинеске Комунистичке партије; прим. прев.) упоредио га је са одвајањем суперконтинента Гондване пре 180 милиона година. Док је Брегзит потенцијално наговештавао спороодвијајућу имплозију ЕУ – што је шокирало елите које управљају Царством Хаоса – ШОС је Индији и Пакистану одобрио статус пуноправних чланова. Превише је рано за нагађања о дугорочним добитницима постбрегзитовске геополитичке констелације. Белтвеј је хистерично крикнуо: „Путин је победио“. Пекинг је, реагујући умерено, констатовао да је победио долар. Москва, без званичне објаве о томе, сматра да би главну корист од Брегзита могло да извуче партнерство Русије и Кине. Оно што Пекинг заиста жели много је комплексније – кинеско-европско стратешко партнерство, које би ишло руку под руку са руско-кинеским стратешким партнерством, које би се паралелно развијало у оквиру ШОС. Још једном, ради се о масовном повезивању Евроазије – рефлектованом кроз непрекидну акцију изградње неколико економских коридора. То, на пример, укључује изградњу сервиса за теретне возове на релацији Кина – Европа, који се сада стабилно развија под брендом „Чајна релвеј експрес“. Трговинске инвестиције и инфраструктурни пројекти цветају широм Евроазије, од мађарско-српске пруге, преко Камичког тунела у Узбекистану, мреже далековода у Киргистану, до цевовода за пренос природног гаса од Кине до Централне Азије. Кинески министар трговине Гао Хученг практично је наговестио путоказ изјавом да ће се будућа регионална економска сарадња одвијати у оквирима ШОС, вођена иницијативом „Један појас, један пут“ (OBOR), што је званичан кинески назив за пројекат Новог пута свиле. То подразумева, на пример, потписивање уговора о трговини у националним валутама са Русијом, Казахстаном и Киргистаном; о прекограничној трговини у националним валутама са Таџикистаном и уговор о размени валута са Русијом, Казахстаном и Таџикистаном. И тако настаје цела ствар – ШОС, OBOR, АИИБ (Азијска банка за инфраструктурне инвестиције), Нова БРИКС банка за развој (NDB), Фонд пута свиле. Инвестиције и финансије подстичу апсолутну међуповезаност. Све ово ће бити могуће због тога што ШОС – за разлику од НАТО и ЕУ – није ни алијанса нити унија. Године су прошле док ШОС није дефинисао своју главну мисију и одговорио на питање да ли организација представља азијски НАТО или трговински блок? ШОС је на крају заправо мутант, хибрид: азијски прагматични концепт јединства у различитости. Назив „отворени регионализам“ није далеко од суштине. Рецимо, Индија може бити део ШОС, док истовремено одржава неку врсту симбиозе са САД. Ипак, неки основни концепти су очигледни, нарочито јасно настојање да се изгради свеобухватна инфраструктура, која ће практично ујединити све чланице, од Југоисточне до Јужне, Централне и Источне Азије. Све то је део комплексног и добро промишљеног кинеског стратешког геополитичког пројекта – који укључује турбопогонске трговинске/комерцијалне везе са сваким играчем од Европе до Централне и Југоисточне Азије. Не чуди што је председник АИИБ Џин Ликин недвосмислено ставио до знања да ће АИИБ подржати све пројекте OBOR који су „еколошки одговорни, друштвено прихватљиви и промовишу раст“. Колико год била дубоко увучена у евроазијску интеграцију, Москва ће такође пажљиво мотрити на европски фронт. Русија и Немачка су можда још увек далеко од формирања стратешког партнерства, али ствари се крећу у том правцу. У складу с тим, министар економије Зигмар Габријел изјавио је да би санкције требало да буду укинуте. Он такође подржава Северни ток-2, који ће повећати капацитете претходно изграђеног гасовода Северни ток. Министар иностраних послова Франк-Валтер Штајнмајер окарактерисао је пољско-балтичке антируске маневре као „звецкање оружјем.“ Немачки социјалдемократи увек имају на уму да дух Ostpolitik стратегије Вилија Бранта мора бити жив и активан. Да је још увек жив, Чу Енлај би вероватно рекао да је прерано за оцене да ли ће постбрегзитовска Британија успоставити нови геофинансијски савез са Кином. Оно што је сигурно је да лондонском Ситију иде вода на уста при помисли да би његове финансијске услуге могле допринети развоју евроазијских интеграција. Са друге стране, Пекинг делује уверено да „САД нису способне да истовремено поразе кинеског змаја и руског медведа“, па ће ток евроазијских интеграција, који укључује обе државе, наставити да напредује. Кад се узму у обзир ове околности, шта Белтвеј заиста жели? Годишња конференција британске армије, посвећена копненим јединицама, оджана је свега пар дана пре Брегзита. Како је потврдио један од креатора концепта „Шок и страхопоштовање“ – заправо деструкције Ирака – кључну реченицу на конференцији изговорио је један од америчких генерала. Он је рекао да је апсолутни приоритет за Пентагон да „обузда, а, ако је неопходно, и порази Русију у рату“. На крају се све – као што се могло и очекивати – своди на сценарио др Стрејнџлава (мисли се на надимак бившег шефа НАТО за Европу познатог по русофобичним изјавама, генерала Филипа Бридлава; прим. прев.). Нова НАТО „пројекција стабилности“, како је речено у Варшави, само је још једна бесмислена PR маска за прикривање праве агенде – Пентагон озбиљно разматра могућност врућег рата са Русијом. Извор: Нови Стандард/ sputniknews.com