Правда

Снагу за овај процес препознао је у реакцији дела британског становништва на референдумски исход о изласку Велике Британије из ЕУ. „Колико год је „брегзит” био негативно изненађење, спонтана реакција на њега је позитивна”, написао је у ауторском тексту на порталу невладине организације „Пројекат синдикат”, коју чине утицајни људи у политици, бизнису и невладином сектору. Иако резултати гласања не могу да се пониште, Сорош је навео да би кампања прикупљања потписа за нови референдум могла да буде покрет који би трансформисао политичку сцену стварајући нови ентузијазам за чланство у ЕУ. Овакав приступ би, сматра он, могао да се копира и у остатку ЕУ, да се створе покрети за спас ЕУ, уз њене дубоке промене. Сорош је уверен да би у наредним месецима све више и више људи било спремно да се придружи овом покрету. Примећујући да су се мобилисали људи који су гласали и за и против, а што је најважније и они који нису ни гласали (међу њима нарочито млади људи до 35 година), Сорош констатује да је то врста ангажмана какву ЕУ никада није била у стању да подстакне. На тај начин би неизбежан распад ЕУ, како је то изгледало одмах по објављивању резултата референдума, могао да се преокрене у сасвим супротном правцу – да постане подстицај за стварање јаче и боље Европе. „Оно што ЕУ не сме да уради јесте кажњавање британских бирача док се игнорише сасвим оправдана забринутост због мана уније. Европски лидери би требало да признају своје грешке и демократски дефицит у институцијама. Уместо да третирају ’брегзит’ као преговоре о разводу, требало би да искористе прилику да поново ’измисле’ ЕУ – стварајући врсту клуба, коме би Велика Британија и остале државе које су под ризиком да напусте ЕУ – заправо желеле да се придруже.” Принцип који помиње Сорош колико је једноставан толико је и недостижан под оваквим уређењем ЕУ. Ако незадовољни гласачи у Француској, Немачкој, Шведској, Италији, Пољској и било где широм ЕУ од ње имају користи у својим животима – ЕУ ће ојачати. Ако не, распашће се брже него што су тренутно свесни њени лидери и грађани. Као следећу „црну тачку” ЕУ, Сорош види Италију која се суочава са кризом банкарског система и референдумом у октобру. Италијански премијер Матео Ренци је ухваћен у „кваку 22”: ако не може да реши банкарску кризу на време, изгубиће референдум, што би могло на власт да доведе покрет „Пет звездица”, партнера УКИП-а (Партије за независност Уједињеног Краљевства) у Европском парламенту. Да би нашао излаз, Ренцију је потребна помоћ европских власти, али су оне, како сматра Сорош, преспоре и нефлексибилне. Он упозорава да европски лидери морају да схвате да је ЕУ на ивици колапса и да би, уместо што криве једни друге, требало да се удруже и усвоје посебне мере. Прва је да се мора повући јасна граница између ЕУ и еврозоне. „Те срећне земље које нису чланице еврозоне не би требало да се суочавају са дискриминацијом. Ако еврозона жели да буде јаче интегрисана, као што би требало да буде, она мора да има свој трезор и буџет, да служи као фискални ауторитет заједно са својом монетарном влашћу – Европском централном банком.” Друго, ЕУ би требало да стави на располагање своје велике неискоришћене кредите, а лидери ЕУ би били неодговорни уколико не би искористили ове капацитете. На треће место Сорош ставља јачање безбедносних мера којима би била ојачана одбрана од „спољних непријатеља” који су склони да искористе тренутне слабости ЕУ. Он је развио своју стару тезу да судбина ЕУ зависи од будућности Украјине. „Највећа предност ЕУ је Украјина, чији су грађани спремни да умру у одбрану своје земље. Бранећи себе они бране ЕУ – што је данас веома ретко у Европи. Украјина је срећна што има нову владу која је још одлучнији и спремнија да спроведе реформе које захтевају обе стране: и њени грађани као и подржаваоци споља. Али ЕУ и њене државе чланице не пружају подршку Украјини коју она заслужује (САД подржавају Украјину много више)”, написао је Сорош. Поновивши свој недавни став да планови ЕУ за решавање избегличке кризе морају да буду детаљно ревидирани, он је оценио да тренутна политика Брисела према мигрантима почива на неразумевању и недоследности које их чине неефикасним. „Они су нажалост беспомоћни и користе средства принуде која стварају отпор”, написао је Сорош и подсетио да је он већ предложио детаљна „лековита средства” за ове проблеме на другим местима. Све у свему, закључак је да ако примени ових неколико мера, односно ако се „препакује”, ЕУ ће постати организација којој ће људи желети да припадају. У том тренутку, промене споразума – и даље интеграције – још једном ће постати могуће. „Ако европски лидери не реагују, они који желе да спасу ЕУ тако што ће је „поново измислити” требало би да прате младе активисте у Британији”, написао је Сорош и закључио да „сада више него икада браниоци ЕУ морају да пронађу начине да се осети њихов утицај”. Извор: Политика