Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
У образложењу је наведено да агресивно деловање Русије у вези са војним провокацијама и дејствима на периферији територије НАТО, као и спремност Русије да оствари своје политичке циљеве употребом силе, представљају фундаментални изазов за Алијансу и извор регионалне нестабилности који угрожава евроатлантску безбедност. После тога, у документу је наведена опасност од тероризма, посебно због дестабилизованог Блиског Истока и терористичких организација које дејствују на том подручју као што је такозвана Исламска држава. Осим главних претњи, наведени су и други иазазови и могућности „нелегална“ анексија Крима, војна помоћ Сирији од стране РФ затим потреба да се помогне либијска „демократија“ као и неопходност јачања снага у југоисточној Европи и неопходност мирног решавања конфликта у Украјини.
Анти-руска пропаганда НАТО-а
Неупућени би, читајући документ НАТО Алијансе, могли да помисле да је Русија извршила војну агресију на друге суверене земље ради остваривања својих политичких циљева, попут Либије и Ирака нпр, да је Русија наоружала терористе на Блиском Истоку попут ИСИЛ-а и „умерене“ опозиције у Сирији, или да је Русија извршила државни урад у Украјини и изазавала конфликт. Делимично упућени би могли да поставе питање: Да ли је Русија разместила своје војне базе по читавом свету? Агресивна ратна НАТО организација, која већ годинама уназад шири бомбама демократију по свету, без трунке озбиљности и одговорности, држи лекције о својој мировној улози. Једини задатак НАТО Алијансе од распуштања Варшавског пакта, јесте креирање рата. Тренутна ситуација је високо ризична, јер САД кроз НАТО стварају тензије на граници Русије и Европе.
Иако је искуство које је Србија имала са НАТО више него трагично, српске власти продубљују сарадњу са овом организацијом. У претходној години је направљен искорак у сарадњи Србије и НАТО када је потписан ИПАП и СОФА споразум и тиме сарадња наше земље са НАТО подигнута на највиши могући ниво за земљу која није чланица тог пакта. Иако се српске власти безрезервно заклињу у војну неутралност, немогуће је заузимати такву позицију са потписаним договорима који подразумевају слободно кретање НАТО по територији Србије, приступ како државним тако и приватним објектима, дипломатски имунитет за војнике НАТО пакта, дозвољено коришћење инфраструктуре и објеката без икакве надокнаде итд.
Србија и НАТО
На недавном Самиту НАТО у Варшави, учествовала је и српска делегација коју је предводио министар одбране Зоран Ђорђевић. Он је у свом обраћању подвукао да је Србија усмерена на сарадњу са Алијансом, без обзира на неспоразуме из прошлости, као и о даљим приоритетима:
„Република Србија је и до сада доприносила интероперабилности са партнерима кроз размену информација, развијање мултилатералне сарадње, заједничким обукама, заједничким вежбама и учешћем у мировним мисијама под окриљем УН и ЕУ. Поред тога, будуће учешће у некој од борбених група ЕУ један је од приоритета којим се Војска Србије тренутно бави“. У новим условима европске али и светске безбедности, Србија би морала да има сасвим другачији приступ развоју војно-техничке сарадње, уколико би власт узимала у обзир новонасталу ситуацију, и уколико би могла да предвиђа. Уместо тога, ми идемо у другу крајност потезима који су у супротности са интересима Србије, али и у супротности са главним светским правцима. Србија се супротставила НАТО пакту, онда када је та организација била на врхунцу своје моћи. Данас када се многе земље чланице НАТО суочавају са све већим отпором грађана према Алијанси и када је моћ НАТО у силазној фази, руководство Србије развија стратешко партнерство са овом организацијом. Чак и ако изузмемо злочиначку агресију на Србију и 14 000 бачених бомби, остаје логично питање какве користи има Србија од развоја сарадње са НАТО- у садашњим безбедносним условима, посебно имајућу у виду чињеницу да ова организација води хистеричну анти-руску пропаганду и креира конфликт европских земаља чланица са Русијом. Посебно морамо да имамо у виду да НАТО ораганизација и САД као идејни творац и менаџер ове организације, играју против српских интереса у региону. Сада већ нескривено, САД изграђују тзв. Војску Косова састављену од УЧК терористичких структура са циљем да их употребе у будућим планираним конфликтима. Поред „Војске Косова“ САД наоружавају и Албанију, али и Хрватску, која такође своју агресију усмерава на Србију. Наоружавање Хрватске Војске ракетним системима ће изазавати поремећај равнотеже снага у региону.
Развој сарадње са Русијом на војном плану
Најбоље решење за Србију је истовремено смањивање интензитета сарадње са НАТО и развој војно-техничке сарадње са Русијом. То би у пракси значило раскидање ИПАП и СОФА споразума, смањивање броја вежби Војске Србије са НАТО и повећање броја вежби са руском армијом до истог нивоа који се установи са западним силама. Такође, Србија треба да прихвати понуду Русије о заједничком улагању у наменску индустрију, као и да направи план набавке руског наоружање, пре свега система ПВО. Овакви потези би уравнотежили однос снага и интереса. Нова Влада треба да формира посебне структуре за сарадњу са Русијом, по узору на успостављене институција за сарадњу са ЕУ, кроз које ће се реализовати билатерална сарадња.
Влада Србије још увек није формирана, и не знамо план рада, посебно на војно-безбедносном пољу, али већ сада је јасно да се маневарски простор за вођење дволичне политике сужава. Србија у садашњим околностима, када НАТО директно провоцира Русију, не може истовремно да учествује у провокацијама и да говори о војној неутралности коју заснива на празним речима. Посебно зато што је опозициона ДСС најавила да ће почетком јесењег заседања поднети нацрт Закона о војној неутралности Скупштини Србије. Тиме ће јасно морати да се дефинише шта значи војна неутралности и у којим оквирима по том Закону може да се води избалансирана политика подједнаке војне сарадње и са источним и са западним силама.Такође биће неопходно да се и други стратешки документи прилагоде тој позицији. Питање је међутим како ће СНС да превазиђе сукоб интереса између онога што обећава НАТО (као нпр. учешће у борбеним групама ЕУ), званичног заступања политике војне неутралности и унапређивања војнo-техничке сарадње са Русијом, која је неопходна ради остваривања прокламоване војне неутралности.
Извор: Правда