Правда

Таква атмосфера је створена због тога што је на  самиту НАТО-а у пољској престоници Варшави Русија окарактерисана као  претња глобалној сигурности која је опаснија и од ИД-а. Главни циљ овог састанка је било само одржавање истог.

Генерални секретар НАТО-а, Џенс Столтенберг, говорећи о резултатима седнице савета НАТО-Русија потврдио је да нису  решене несугласице у ставовима између обе стране. Састанак је почео расправом о стању у Украјини.

Према наводима генералног секретара НАТО-а, Русија и савез се и даље не слажу по том питању. Међутим, сви учесници се слажу да се сукоб у Источној Украји мора решавати дипломатским путем.

„То ће омогућити Украјини да се развија без насилних интервенција споља“, рекао је Столтенберг. Наравно, при том НАТО под термином „интервенција споља“  сматра само интервенцију Русије.

Испоручивање легалног оружја у Украјину од стране чланица НАТО-а, попут Пољске, али и присуство војних инструктора НАТО-у камповима за обуку у Украјини не сматрају „спољним интервенцијама“.

На овом састанку појавио се још један проблем који утиче на однос Русије И НАТО-а. Први пут од 2006. године Немачка је представила нови план одбране који у блиској будућности представља Русију као претњу миру у Европи, ако она не промени своју политику.

Овај поступак Министарства одбране Немачке је у супротности са политиком немачког Министарства спољних послова. Ово не  би требало да буде изненађење: министри одбране земаља чланица НАТО-а нису изабрани од стране својих националних влада већ од стране НАТО-а. То  важи  за земље источне Европе, али и за Немачку која је и даље под окупацијом САД.

Оба догађаја говоре у корист  тога да је НАТО одабрао Русију као главну глобалну претњу. То оправдава продуживање санкција према Русији и упорно инсистирање на постојању НАТО-а. Све у свему, притисак на Русију ће само још више расти на свим пољима.

На шта НАТО рачуна? Можда Брисел сматра да ће се Русија повући. Заиста, неке чињенице се могу тумачити у том смислу, као што је стрпљење Русије према Украјини која крши примирје, тврдоглаво придржавање споразума у Минску искључиво у Донбасу, неочекивано помирење Москве и Анкаре након Ердогановог лажног извињењења, али и само учешће Москве на састанку НАТО-Русија.

На крају крајева, Москва је могла имати другачији став након што је савез увредљиво издвојио Русију као претњу број 1 по мир у свету.

Можда се НАТО нада да ће пробудити заједнички “ револт елите” и “револт масе” у Русији. Ако је то у питању, онда би прави тренутак за то био 18. септембар када ће бити одржани парламентарни избори у Русији. То би била савршена прилика да се преиспитају политичке стране које су изгубиле углед у очима руског народа.

За разлику од савеза који је само учврстио своје шансе, за Русију је ово питање живота или смрти. Ултиматум који је НАТО поставио пред Русију значи предавање свих важних позиција. Стога је врло вероватно да Русија покушава да што више одложи  „последње средство преговарања” (оружје) и искористи сваку прилику да преговара са Западом.

У међувремену, свету истиче време. Обе стране постају свесне приближавању границама. Рат је на помолу, а скорашњи догађаји само повећавају шансе да до њега што пре дође. Извор: webtribune.rs