Пише: Пепе Ексобар
Кад је у суботу рано ујутро турски председник (који намерава да постане султан) Реџеп Таип Ердоган слетео на истанбулски аеродром Ататурк, одмах је изјавио да је покушај пуча против његове владе пропао и да се ради о „дару од Бога“.
Бог изгледа користи Face Time (назив ајфон апликације преко које се Ердоган у кључном тренутку обратио грађанима са позивом да изађу на улице; прим. прев.). Сад је већ чувен снимак са ајфона преко којег је Ердоган успео да дозове своју легију присталица да изађу на улице и снагом народне моћи поразе војне фракције које су преузеле државну телевизију и издале проглас о преузимању власти.
Заиста су чудни и мобилни путеви Господњи. На Ердоганов позив су се одазвали чак и млади Турци који су оштро протествовали против њега у Гези Парку; које је његова полиција нападала сузавцем и воденим топовима и који мисле да је АКП (Ердоганова партија; прим. прев.) одвратан, али су га подржали против „фашистичког војног пуча“. Да и не помињемо да је буквално свака џамија у Турској пренела Ердоганов позив.
Званична верзија Анкаре наводи да је пуч припремила мала војна фракција коју контролише клерик Фетулах Гулен, сарадник CIA и изгнаник који живи у Пенсилванији, САД. Док његова одговорност остаје предмет дебата, јасно је да је пуч турска верзија филма Три будале (The Three Stooges). У овом случају то су већ ухапшени комадант Друге армије (турске оружане снаге су подељене на четири армије; прим. прев.) генерал Адем Худути; комадант Треће армије Ердал Озтурк; и бивши шеф ваздухопловних снага Акин Озтурк .
Будући да су преузбуђени бивши оперативци CIA били увучени у америчке мреже – у којима се зна понешто о сменама режима – правило број један у пучевима је да се удари и изолује – глава аждаје. Ипак, лукава турска аждаја у овом случају није била на видику. Не треба ни помињати чињеницу да ниједан високорангирани генерал са снажном патриотском реториком није изашао на турску државну телевизију да објасни разлоге за извођење пуча.
Завереници су циљали обавештајне службе, чије главне позиције су на истанбулском аеродрому, код председничке палате у Анкари и у близини министарстава. Против ових мета су користили хелихоптере „кобра“, чији пилоти су прошли обуку у САД. Такође су циљали и начелника Генералштаба, који већ осам година важи за Ердогановог човека у којег многи средњерангирани официри нису имали поверења.
Изгледа да су, пошто су преузели контролу над Босфорским мостом у Истанбулу, дошли у контакт са војном полицијом – која је распоређена широм Турске и има наглашено висок борбени морал. Али на крају их није било довољно и нису били добро припремљени. Сви кључни министри су међусобно комуницирали за време трајања пуча, баш као и обавештајне службе. Што се тиче турске полиције, они су сада нека врста преторијанске гарде АКП.
У међувремену је Ердоганова „голфска струја 4“, лет под бројем ТК8456, полетео са аеродрома у Бордуму у 1:43 после поноћи и сатима неометано летео над северозападном турском са укљученим транспондерима. Управо се из председничког авиона, док је још био на земљи, Ердоган преко апликације Face Time укључио у програм уживо и потом из ваздуха успео да организује контраудар. Авион ни у једном тренутку није напуштао турски ваздушни простор; све време је био видљив на цивилним и војним радарима. Заверенички ловци Ф-16 су могли лако да га прате и/или оборе. Уместо тога, послали су војне хелихоптере да бомбардују одавно напуштену председничку резиденцију у Бодруму.
Глава аждаје је морала бити сто одсто убеђена да су боравак у његовом авиону и лет изнад турске територије ризични колико и једење баклаве. Још је невероватније што је „голфска струја“ успела да се апсолутно безбедно приземљи у Истанбулу у раним јутарњим часовима, упркос преовлађујућем утиску да је аеродром окупиран од стране побуњеника.
У Анкари су побуњеници имали механизовану дивизију и два командоса. Око Истанбула је била цела армија; Трећа команда је заправо интегрисана у НАТО снаге за брзо реаговање. Они су снадбели „леопарде“ (врста војног хеликоптера; прим. прев.) који су се налазили на кључним тачкама у Истанбулу и који, узгред речено, нису отварали ватру.
Ипак, две кључне армије стациониране на сиријској и иранској граници чекале су и пратиле развој ситуације. И онда, у два сата након поноћи, комадант изузетно важног Седмог корпуса стационираног у Дијабакиру – који руководи борбом против герилаца ПКК – огласио се са објавом да остаје лојалан Ердогану. Управо у том кључном моменту премијер Бинали Јилдирим прогласио је успостављање зоне забране лета над Анкаром.
То је значило да Ердоган контролише небо. И да је игра готова. Историја понекад уме да буде чудна. Зона забране лета, коју је Ердоган толико дуго сањао над Алепом или сиријско-турском границом, на крају је успостављена над престоницом његове земље.
Позиција САД била је екстремно двосмислена од самог почетка. Како се пуч развијао, америчка амбасада у Турској га је назвала „турским устанком“. Државни секретар Џон Кери, који се налази у Москви због разговора о Сирији, такође је заузео страну. НАТО је био упадљиво нем. Тек кад је постало јасно да је пуч пропао, председник Обама и „НАТО пријатељи“ званично су пружили „подршку демократски изабраној влади“.
Султан се вратио у игру и почео да се свети. Одмах се огласио преко телевизије CNN Turk са захтевом да Вашингтон преда Гулена, без икаквих доказа о томе да он стоји иза пуча. Тај захтев је садржао и претњу: „Ако желите да задржите приступ бази Инџирлик, мораћете да ми предате Гулена“. Тешко је не сетити се недавне историје – када је Чејнијев режим 2001. захтевао да Талибани изруче Осаму бин Ладена Америци, без навођења било каквих доказа да је одговоран за 11. септембар.
Дакле, прва од опција која нас тера да подигнемо обрву пије воду; Ердоганове обавештајне службе су знале да се спрема пуч; а лукави Султан је допустио да се то догоди знајући да ће завереници имати врло ограничену подршку. Такође је вероватно унапред знао да ће чак и прокурдска Народна демократска партија (ХДП), чије чланове Ердоган покушава да избаци из Парламента, подржати владу у име демократије.
Још две чињенице додатно дају на легитимитету овој хипотези. Прошле недеље Ердоган је потписао указ који војницима даје имунитет од кривичног гоњења приликом учешћа у домаћим безбедносним операцијама –као и антиПКК закон. То објашњава побољшане односе између владајуће АКП и војске. Након тога је, на ванредном заседању због пуча, највиши турски правни орган HSYK отпустио ни мање ни више него 2.745 судија. Ово значи да је листа унапред била спремна.
Велика и тренутна постпучовска геополитичка импликације је то што је изгледа Ердоган чудотворно повратио своју – служећи се речима бившег премијера Давутоглуа – „стратешку дубину“. Не само спољну – након колапса његове блискоисточне и курдске политике – већ и унутрашњу. По свим практичним питањима, Ердоган сада контролише извршну, законодавну и судску власт и неће оклевати да заувек очисти и војску. Даме и господо, Султан је у палати.
То значи да је неоотомански пројекат још увек жив – уз велику тактичку преоријентацију. Прави „непријатељ“ сада су сиријски Курди – не Русија и Израел (и не ИД, који никад и није био на првом месту). Ердоган ће ударити на ЈПГ (снаге сиријских Курда; прим. прев.), које за њега представљају само продужену руку ПКК. Његова главна преокупација је да свим средствима спречи стварање аутономног ентитета у североисточној Сирији – Курдистана – кога подржавају САД и који би имао улогу другог Израела. За то ће му бити потребна нека врста разумевања са Дамаском у инсистирању да Сирија мора очувати свој територијални интегритет. Наравно, то подразумева и обнављање дијалога са Русијом.
Није потребно наводити да је сада учвршћен колизиони курс у односима између Вашингтона и Анкаре. Ако иза пуча стоји скривена рука Царства Хаоса – за шта још увек нема доказа – то свакако долази из белтвејске осовине CIA/неокони, а не од јадне Обамине администрације. У овом тренутку Ердоганова уцењивачка позиција своди се на приступ бази у Инџирлику. Али његова параноја расте, а Вашингтон му је двоструко сумњив – због пружања уточишта Гулену и подршке снагама ЈПГ.
Ни у паклу нема беса као у омаловаженом султану. Након свих његових недавних геополитичких будалаштина, Ердоганов симултани балет којим је обновио везе са Израелом и Русијом је итекако прагматичан. Зна да му је због Турског тока и изградње нуклеарне електране потребна Русија, а израелски гас му треба да би Турску утврдио као кључну земљу на источно-западном енергетском чворишту.
Кад се узме у обзир суштински важна чињеница да је Иран подржао турску „храбру одбрану демократије“, како је гласио твит спољног министра Зарифа, тек тад је јасно колико је Ердоган за само пар недеља реконфигурисао целу регионалну слику. А то јасно наводи на закључак да ће Евроазијске интеграције и Турска бити дубоко повезани са Новим путом свиле, а не са НАТО. Није ни чудо што Белтвеј – где се на Ердогана гледа као на пословичног, „нестабилног и непоузданог савезника“ – пени од беса. Сан о турским пуковницима директно потчињеним CIA је готов, бар у догледној будућности.
А Европа? Јилдирим је већ рекао да ће Турска можда поново увести смртну казну – која би важила за пучистичке заверенике. То у суштини значи „довиђења ЕУ“. И довиђења могућности да Европски парламент одобри безвизни режим за Турке који путују у Европу. Ердоган је, на крају крајева, већ добио шта је хтео од канцеларке Меркел; оних шест милијарди евра да обустави избегличку кризу, коју је он суштински и покренуо. Меркелова је уложила сав новац на Ердогана. Сад прича сама са собом, док Султан разговара са Богом преко Face Time-а.
Извор: Sputnik International/ Нови Стандард
