Правда

Пише: Милорад Бојовић Таблоиди и њихови ментори својски су се потрудили да Николића претворе у недоношче над којим се садистички иживљава свако ко не сме да удари на Вучића. Оштрећи своја пера у складу са виђењем стварности као производом тоталне обмане, неплански су Квазимода српске политике преобразили у хероја. Стратегија таблоида је јасна. Преко Томе они доказују да им критика власти није табу тема. Николић је компензација њиховог кукавичлука. Председник је обредна жртва. Његово черечење служи као привид, фатаморгана којом се читаоцима нуди лажна слика храбрости измишљених бораца за истину. Знајући да је Николић уз Вучића једини политичар који се до председничког трона може попети већ у првом кругу, они објављују фингирана истраживања јавног мнења која би требало да га избаце из трке, елиминишу као такмаца и тако отворе простор њиховим пуленима попут Саше Јанковића или балзамованог Бориса Тадића. Није тешко закључити да је напредњацима важно да не изгубе председничке изборе. То је њихов залог за будућност. Устава која би требало да осигура победу и на следећим изборима. Још је лакше закључити да је Николић кандидат способан да помири све струје у СНС и, уз добру кампању, понови резултат са парламентарних избора, што би му гарантовало победу већ у првом кругу. Ко би уместо њега могао бити кандидат СНС? Маја Гојковић? Мада још од 2004. непрестано сања о Андрићевом венцу, да би анимирао бираче да гласају за Мају, СНС мора на терену радити више и боље него у кампањи за парламентарне изборе. Зорана Михајловић? Упркос сталним покушајима да буде доживљена као Вучићево друго ја, министарка Михајловић непожељна је већини напредњачких гласача. Блискост с америчким амбасадором није једино што их иритира. Највећи део чланства СНС с радикалским коренима Зорану види као прозападног, чак америчког човека. То није капитал с којим може ући у кампању. Зорана је сигуран кандидат за пораз јер би код куће оставила све противнике Хашког трибунала и ЕУ. Братислав Гашић? Крушевачки консиљере био је без шанси и пре него што је разоткрио своје фетишистичке склоности ка новинаркама на коленима. Да би се одвагнула права Николићева снага, треба анализирати и његове могуће противкандидате. Тадић? На последњим изборима тежио је 50.000 гласова. Пајтић ни толико. Чеда још мање. Радуловић? Неозбиљно. Покер се не добија двапут на срећу. Шешељ? После хашког преваспитавања нема шансе ни за други круг. Дачић? Пошто зна да кандидат СНС сигурно побеђује, неће се кандидовати да лошим резултатом не би угрозио своју унутарстраначку позицију и подстакао Ружића и остале пучисте да траже престо СПС. Санда? За њу неће гласати чак ни Бошко. Могуће је да ће странци који имају визију да изаберу председника Србије по својој мери како би контролисали Вучића, кандидовати Сашу Јанковића, ког већ дуже време протежирају као идеалног заједничког кандидата опозиције. Јанковић би имао задатак да привуче беле листиће, разочаране бираче ДС, успаване другосрбијанце. Ипак, до председничке фотеље не стиже се лако. Кад је 2012. победио Тадића, Николић је освојио нешто више од милион и по гласова. Четири године раније, 2008, обојица су освојили више од два милиона гласова. Да би повећали излазност, опозиција, њихови другови амбасадори и страни центри моћи покушавају питање председничких избора да наметну као српски Дан Де. Зато је потребно да се паралелно с тим прикаже да на Томиној страни није нико. Треба створити утисак да га не воле домаћи медији. Да га не подносе људи блиски Вучићу. Да га Европска унија и Америка презиру због његовог русофилства, јер сматрају да су му Путин и Русија и политички и лични исток. Вучић све то може избећи на два начина. Ако јасно покаже да је сукоб између њих двојице лажан. Или ако приликом промене Устава укине директан избор председника и врати га у Скупштину. Међутим, то је тешко очекиван расплет. Политика је систем спојених судова. Вучићу треба јак председник. Особа која је подршку народа добила на непосредним изборима. Нови мандат с већинском подршком бирача доноси СНС ауру непобедивости. Извор: standard.rs