Пише: Исток Павловић Спектар је широк, од потпуних еврофанатика до загрижених евроскептика. У тој силној дискусији и расправи између две стране, узавреле страсти спречавају нас да помислимо на једно просто питање: да ли је уопште паметно препустити народу да одлучује о томе?
Разлог је врло једноставан: Већина људи не зна шта је Европска унија. Они који је подржавају, виде у томе неку романтичну идеју о животу без граница. Противници сматрају да је то уништење сопствене државности. У реалности, Европска унија много је комплекснија од тога.
Колико комплексна? Немам појма. Током низа година, више пута сам покушавао да схватим које су предности и мане чланства у Европској унији, разговарао сам са људима који су политиколози, социолози, који се професионално баве тиме. До дана данашњег нисам успео до краја да то разумем.
Сваки пут када бих слушао те приче о ЕУ, само бих све више схватао колико ту још има ствари које не познајем, и једино што ми је било јасно је то да је потребно много учења и студирања да би се ЕУ заиста разумела. Као да вас неко пита „Да ли је бољи оперативни систем Windows или Linux?” Једини правилан одговор био би „Не знам. Нисам студирао компјутерске науке.”
Ако би данас био некакав референдум код нас, ја бих заокружио улазак у ЕУ, само зато што ће исто то урадити и сви другари из мог окружења који су либерални, уметници, креативци, светски путници. Исто тако, онај који ће заокружити против ЕУ, урадиће то зато што ће то исто урадити људи слични његовим погледима на свет. Реално, и једни и други не знају о чему су се тачно изјашњавали, иако сви мислимо да знамо.
Овај јак став који свако има о Европској унији је класичан пример за такозвани Данинг–Кругеров ефекат у психологији. Укратко се може описати овако: што мање људи знају о нечему, то су сигурнији да знају све. Тек када неко прочита огроман број стручних текстова и информација, схвата да ту има још много непознаница. Човек који је признати стручњак и доктор наука из неке области и даље има мање самопоуздања у своје знање од просечне особе која је „читала о томе у новинама и све јој је јасно”.
Недавни референдум у Великој Британији је у том смислу био грешка, без обзира на то која опција је на њему победила. Грешка је пустити људе који нису довољно упућени у неку тему да одлучују о њој. Јер, то се онда заправо своди на питање: „Да ли има више острашћених незналица са једне, или са друге стране?” Која год опција да победи, она није реална. Реално би било само једно: да о томе одлучују људи који су за то школовани и изабрани.
Сличан став је у својој колумни недавно изнео чувени британски биолог Ричард Докинс. Иако је један од најпознатијих живих научника на свету, отворено је рекао да се не разуме у ЕУ, јер се тиме не бави, и рекао је да о томе треба да одлучују људи који се тиме баве.
„Мој став јесте елитистички, али примећујете да сам и самог себе избацио из те елите”, рекао је Докинс. „Ако желимо да нас оперише хирург који се годинама школовао и да нас вози пилот авиона који се годинама обучавао, зашто тако комплексну ствар као што је Европска унија поверавамо људима који о томе немају појма, као што сам ја?”, запитао је Ричард Докинс, отац савремене еволуционистичке биологије.
Све те лепе ствари и хвалоспеви о ЕУ који се чују из кампање неке невладине организације (финансиране од те исте ЕУ) нису објективни. Као што нису објективне ни неке страшне приче које се налазе на неком националистичком русофилском форуму. И једна и друга страна покушава на веома површан и емоционалан начин да објасни нешто што није нимало једноставно.
Извор: Политика
