Правда

Пише: Жељко Цвијановић Добра вест је да је њена влада, иако каснећи, тога постала дубоко свесна. Да није тако, не би било потребе да јој се најављује Бајден, први вашингтонски експерт за увртање руку, него би посао обавили Нуландова и Кери; не би Медведев био међу првим гостима владе, са намером да опипа колико су јој руке снажне да подиже тешке ствари и завршава раније договоре; не би Вучић обилазио и ојачавао војне специјалце у Панчеву уместо да отвара фирме и километре аутопута. Не би ни Небојша Стефановић из Бањалуке најављивао заједничку вежбу антитерористичких јединица Србије и Српске. Наравно, да није тако, не би се из престонице РС ни обрачунавао са Бакиром Изетбеговићем, утолико пре што је овај имао и јачих провокација од посете Новом Пазару, али тешко да их је имао у атмосфери кад је регионална политика оволико натопљена бензином. Наравно, атрофирана српска јавност и њене елите имају друге приоритете – углавном себе, уз вечито питање: где смо ми ту – тако да једва и да примећују шта се заправо догађа. А, и кад примете неко комешање на потезу Загреб – Сарајево – Београд – Приштина – Скопље, тад капитални примерци наше јавне сцене надмено констатују како смо сви ми са тог потеза некако неприлагођени и одмах граде свој извежбани оптимизам на нади како нам „међународна заједница“ ваљда неће дозволити да се потучемо. Свашта! Речју, прилике су да се између пете и шесте колоне у Србији губи свака разлика: први неће бранити никакву Србију; други би бранили сваку, али Вучићеву, ето, не могу. А сад, што је ова Србија која је нападнута Вучићева, а не неког пристојнијег типа, шеста колона жали случај... Наравно, добар део те „међународне заједнице“ – чија рационалност и морална супериорност би требало да спречи атавистичне Балканце да исучу „ноже позлаћене“ – заузет је сопственим демонима, и ни мало се не либи да нам их изручи у довољном броју. Уосталом – не мораш да је волиш, тек није лако гледати некад велику Француску положену на леђа под тероризмом, у којој банку и даље држи Бернар-Анри Леви. Док се овај надмени европски петоколонаш претвара у портпарола тероризма, тврдећи како се сад „сваки убилачки олош крије иза имена ISIS“, прави горући проблем Запада смешта негде између „издајника“ Трампа и „убице“ Путина. Француска, расточена политичком декаденцијом, своје окупаторе данас гледа преплављена дивљењем и комплексом инферирорности, у длаку исто као нацисте 1940. С том разликом што је онда Де Гол усправљао Француску са таласа BBC, исте оне станице која данас Левија, авај, представља „највећим филозофом данашњице“. Доскоро (полицијски) добро брањена, начета је и Немачка, чији званичници шаљу криптичне поруке о ненавођеним лудацима као виновницима терористичких напада. У земљи која је свету дала Карла Шмита, данас не постоји ни толико „концепта политичког“ да би могла да гласно препозна непријатеље своје државе, неспособна да одговори ни на најједностванија питања. На пример, како то да су сви немачки лудаци од 1945. до данас били контролисани пијући своје лекове, да би сви престали да их пију у једном дану и експлодирали у само једној недељи? На другој страни океана – чак и ако не победи у новембру – Доналд Трамп биће запамћен као неко ко је самом својом незграпном појавом прецизно раскринкао не само вредности постсептембарских америчких елита већ и њен дијаболични поглед на будућност света. Наиме, говорио је Трамп у својој кампањи свакојаке сировости и о избеглицама, и о Мексиканцима, и о муслиманима, и о женама, и био нападан због њих. Али, тек кад је изговорио једну двосмислицу о НАТО – далеко испод својих стандарда грубости – тек кад је благо најавио да ствари са тим војним савезом неће моћи да иду као до сада, тог момента цело глобалистичко небо сручило му се на главу. Тај свет, који је историју идеја задужио и таквом бесмислицом да је издаја у демократији немогућа, зачас је одбацио своје људскоправашке магле, напрасно се очистио од својих фразетина о говору мржње и није прошла ни недеља дана, а готово свако ко до себе држи као до дела америчког естаблишмента Трампа је описао на исти начин – као „издајника“. Тај свет Србији не може да гарантује ни мир ни било шта; то је свет толико сагорелих осигурача да ни себи не може да гарантује ништа што и малена Србија не би могла себи. У таквом свету, наравно, постоје и каклулације и идеје, постоји све што би могло да га чини нормалним и удобним, али не постоје веродостојне пројекције будућности, повезане чврстим унутрашњим каузалитетом. Такав свет око себе хаотично производи и шири конфликт, а не ред; он око себе сеје минска поља, он производи екстремне опасности. Шта Србија може у таквим приликама? Више није довољно правити се мртав, што је проверен метод овдашњих „реалполитичара“ и вечитих купаца времена. Простор у коме се налази Србија све је мањи, места за маневар нема много и та позиција мора се бранити. Исто тако, иако тврдо верују како долази тренутак истине који ће им дати за право, добро је не слушати глупаке са обе стране политичког спектра, који не умеју друго него да кажу како се више не може седети на две столице.

Србија – гледано према приоритетима, на првом месту – не сме да устане са руске столице. Русија није нити ће бити гарант српске безбедности, али јесте њен главни, незамењиви и једини крупни фактор.

Друго, Србија не сме да постане искључиви геополитички Запад, што ће рећи и НАТО и ЕУ. Иако је то позиција коју овако или онако заговара већина српских елита, на њено главно питање нико од њих није одговорио. Дакле, да ли Вашингтон и Лондон две и по деценије политички, друштвено и територијално разарају Србију да би је једног дана примили као поштованог члана своје заједнице? Наравно, када наше прозападне елите заговарају такву позицију, оне само показују колико су трагично остале на фону југословенске геополитике, која је дијаментрално супротстављена српској.

Треће, Србија не сме да устане са столице на којој пише „неутралност“, јер јој то најпре гарантује да неће у миру капитулирати пред НАТО, који није само некадашњи агресор на Србију него и будући. Уосталом, агресивно и проусташко понашање Хрвата према Србији није део њихове европске, већ њихове НАТО агенде. Без обзира на то што је неопходно да се снабде руским оружјем, Србија мора да задржи неутралност и у односу на ту страну, будући да би сваки улазак у отворен војни савез са Русијом терао Србију на регионални захват, што је, изван заштите српског народа у региону, веома ризично у околностима кад се налази дубоко у позадини НАТО света.

Четврто, много више него кад је у ЕУ владало благостање, Србија данас има разлога да се идентификује са судбином европског света. Наиме, најважнији проблеми Србије и Немачке готово су идентични; много сличнији него, рецимо, проблеми Србије и Русије. На крају, геополитички смисао Брегзита састоји се у томе што Велика Британија уочи нултог часа своју судбину не идентификује са европском (већ против ње), и што су, таман за толико колико је Британија отишла ван Европе, Србија и Русија закорачили у њу.

Пето, Србија мора учинити све како би ојачала своје послове са Кином, будући да је Кина једина велика земља инвеститор која Србију види на путу свог стратешког, а не спорадичног инвестирања. Речју, то јесу послови на којима се гради економска будућност земље.

И, коначно, шесто: уз САД и Сирију, не видим поред Србије трећу земљу која би морала да са толико интересовања посматра будући развој односа Русије и Турске. Уколико тај однос успе, имаће, уз подршку Ирана, перспективу највећег православно-муслиманског савеза у историји. (Да је, рецимо, такав савез постојао пре скоро хиљаду година, вероватно би се о Крсташким ратовима другачије писало. Узгред, православце као другу највећу жртву тих ратова, по правилу, не помињу западни, већ муслимански извори.)

Уколико дакле две земље пронађу модус вивенди у Сирији, постоје не мали изгледи да ће га постићи и на Централном Балкану. Иако је Ердоган ојачан, Турска је војним ударом ослабљена и не може се овде појавити без партнерства или са Русијом или са САД. Ако се појави са Русијом, то ће, на једној страни, бити озбиљна сила, док ће, на другој, моћи да пацификује односе Срба и Бошњака. Колики је значај тога, биће јасно ако се једна ствар има у виду: без сукоба Бошњака и Срба нема рата на Центалном Балкану; Хрвати неће кренути сами; Албанци, ако би нешто покушали, ризиковали би савез православних земаља којима су окружени и против кога би могли да изгубе све што им је дато у последњих 15 година.

И то су позиције које ће са новом владом морати да брани Србија. Њихово дефинисање, које се догађало током предугог формирања владе, коначно је завршено. Онај коме те позиције нису довољне, мораће да се избори за њих, па онда да тражи више; онај коме је то превише, морао би да зна да је испод тога само дубок понор и убрзавање растакања. Испод тога нема ни Србије ни Срба. Извор: standard.rs