Правда

Пише: Ђоко Кесић Овој сумњи врати ме нашминкано "Сећање" Вука Драшковића (писца, политичара, националисте, мундијалисте, хермафродита оптег типа) коју он својеручно објављује у "Недељнику". Ти текстови бацили су ме у дилему – да ли је то Вук Драшковић опет променио занимање, запослио се у политичку мртвачницу па шминка политичког мртваца са сопственим ликом?

У креирању сопственог лика и дела, он је беспрекорно савршен, успешан, једино уман, мудар, промишљен, државнички далековид, ма божанство, да се уплашиш. Сви су грешни, он је изван сваког греха, сви су на једној да како погрешној страни, а он сам наспрам њих нехиротонисани светитељ. Сви јуришају на њега, али шта му могу, јер шта је Свети Петар у поређењу с њим.

Та аутобиографска скаска бацила ме је у дилему – који нам то Вук приноси нови материјал за његов беспрекорни споменик. Да ли је то онај Вук с почетка деведесетих прошлог века, онај "краљ тргова" кад су деца бежала из школа да га слушају, кад је уливао наду да нам долазе бољи дани, да ли је то онај Вук који је 9. марта 1991. уз Данину асистенцију, командовао "јуриш на ТВ Бастиљу"? Или је то онај Вук кум Војводе Шешеља, онај разбарушени лик Распућинове појаве који иза говорнице поручује "одсећи ћу руку сваком муслиману који том руком дигне турски барјак у Рашкој", или пак одрешити Србин који формира Српску добровољачку гарду и шаље је на бојиште Книнске крајине против хрватске паравојске?

Да ли је онај политички трибун којег 1993. пребијају и хапсе Милошевићеви јуришници, или можда просвећени или освешћени мундијалиста који излази с тврдњом да су Срби у Сарајеву убили 12.000 цивила, међу њима 2.000 деце, да је више цивила страдало у Сарајеву него у Србији током НАТО агресије? Баш тај Вук је изјављује да "цела Србија треба да подели судбину нацистичке Немачке, призан ратне поразе и злочине, подвије реп, савије кичму и сву кривицу за деведесете преузме на себе".

Да ли је због ових убеђења 1999. ушао у Милошевићеву владу СРЈ којом је председавао Момир Булатовић, а нешто пре тога 1997. избацио Зорана Ђинђића с функције градоначелника Београда, поништио вољу народа и направио власт са Милошевићевим социјалистима?  
 
Пише ли нам то онај Вук који је средином деведесетих, после једног састанка с Милошевићем убедљиво саопштио "председник је шармантан", или вођа Српског покрета обнове који је уништио своју странку пошто је на изборе 2000. одлучио да иде сам. Писмена је то звер, јер 2005. постаје министар спољних послова Србије, где се није дало препознати да ли је он политичар или писац. Онда је уследило просвећење јуродивог. Од потрчка комунистичког лидера Мика Шпиљка, Драшковић је постао равногорац. Али какав равногорац, баш прави, подигао је споменик бригадном ђенералу  Драгољубу Дражи Михаиловићу, а у спомен кући на Равној Гори, у једном тренутку било је више Вукових него Дражиних фотографија.

А тешко да нам ту своју биографију пише портпарол НАТО за Србију, то му је најновији чин, јер било би скарадно препознатљиво.

Упркос свему наведеном господин Драшковић се у последње време јавља с месијанским порукама упућеним вођству Европске унује: "Укините санкције Русији"! И све што он ради задњих годину- две, чини се као да хоће да седне на некрунисани "престо" који је остао упражњен после смрти Добрице Ћосића. Премного је то њему, јер Добрица је први истински дисидент који се супротставио Брозу, а Драшковић мало сарађивао па се мало свађао с тиранином Милошевићем. То једноставно не иде. 

Али, ово питање за стручну јавност – како све ове личности могу да стану, не под један јокшир кишобран, него под један шешир? Или смо ми шизофрени због свих ових дилемма?

Вукова "Сећања" су порозно шупљикава као швајцарски сир. Нећемо елаборирати сва Вукова сновиђења, сецираћемо само важне: Ако је генерал Раде Марковић ошамарио Даницу Драшковић 1993. кад су обоје били пребијени, засигурно би Ледени односно шеф службе Јовица Станишић суспендовао генерала Марковића, јер поуздано знам да он није трпео да се његови високи официри легитимишу као насилници.

Кад смо код Леденог, лично знам да он и Зоран Ђинђић нису до те мере били блиски да би Ледени причао Ђинђићу поверљиве податке, посебно не после смене коју су му наместили Војислав Шешељ и Мира Марковић 1998. Колико знам он и Ђинђић су се упознали на слави код Милорада Вучелића, а после ога су се видели једном или два пута. Уостало, у судском процесу за убиство Зорана Ђинђића показало се више него очигледно да је у томе учетвовала српска државна безбедност.

Ту долазимо и до оне битне Вукове тврдње да се Ђинђић "острвио" на њега после бомбардовања 1999, оптуживао га за колаборацију с Милошевићем па није хтео да стане с њим у исти опозициони фронт. Да ли Вук искрено верује да би било код од опозиционих лидера с њим попио и кафу пошто је он, Вук, после масовних демонстрација због изборне крађе у Београду, продао поверење Београђана, отерао ДС и Ђинђића из градске власти и направио коалицију с СПС?

У тој двогодишњој владавини Београдом СПО је заправо направио мапу владалаштва свим лидерима и властима који су дошли после 2000. Београд је био преплављен киосцима, роштиљицама, шверцованом и неопорезованом робом, личио је на Истамбул из XVII века. У то време за 20.000 дојч марака могао си у Београду да купиш све што ти треба, као што можеш и данас за поменуту цифру, али у еврима… И да ли је реченица "…вођа ДС био је добро упућен и у збивања у подземљу и у мафији", оптужница или само квалификација?

Многе чињенице из Вукових "Сећања" немају комуникацију са стварношћу. Његова тврдња да су уз Ђинђића стали "демократски" медији стоји на климавим ногама. У то време  били су то Блиц, у то време солидна али не и етаблирана новина за формирање јавног мнења и радио Б92 који се чуо од Дома омладине до Каленић пијаце.

Мало је чудно да су Вук и СПО после бомбардовања имали тако масиван уплив у политичкој Србији, да је митингу у Нишу присуствовало стотину хиљада грађана, а у Крагујевцу педесет хиљада. Како је могуће да се та "аура" изнад Вукове главе истопила само осам месеци касније кад је СПО 2000. доживео клиничку смрт? Вук пише о Милошевићевој страсти за убијањем политичких противника, ако изузмемо неистражено убиство Ивана Стамболића и рашомон око Ибарске магистрале и покушај атентата у Будви – који су то политички противници страдали у то време?

Али, било би заиста занимљиво питати Вука како је ушао у ту злочиначку владу која је затварала редакције, уништавала земљу, како је ушао у београдску власт са социјалистима који су нетом украли вољу грађана? Које морање га је на то натерало?

Завршимо с питањем: Ако В. Драшковић заиста верује "да Србија треба да подели судбину нацистичке Немачке,… и сву кривицу из деведесетих прими на себе", због чега Вуче вређаш интелигенцију историје? Нацистичка Немачка је изазвала Други светски рат који је однео шездесет милиона живота, а Србија је штитила Србе у БиХ и Хрватској, била увучена у грађански рат у којем је Милошевић Србију у црно завио, а ти с њим два пута правиш политички пакт.

Ако искрено мислиш да би Србија требала да преузме сву кривицу коју помињеш, због чега Ви Вуче, нисте отишли добровољно у Хаг и признали кривицу за постојање Српске добровољачке гарде? Нисте! Нећу да питам како живе они инвалиди, удовице, деца сирочад погинулих ваших гардиста, да ли их СПО и Ви лично обилазете, помажете..?

Упркос свему ја поштујем Вука Драшковића. Поштујем га као писца, да се није бавио политиком могао је да досегне, надам се и до Нобела. Вук није Виктор Иго, којег је у смутним временима слушала цела Француска. Није ни Ћосић који је, без обзира на ситна искакања, остао велики писац, а као политичар није укалаљао образ.

Прочитао сам скоро све што је Вук написао, поштујем тај део располућене његове личности, велика је штета што није остао само писац. Јер све оно што је политички лидер Вук Драшковић урадио, кад се подвуче црта – баш заудара. Извор: Правда