Правда

Пише: Александар Апостоловски Шта онда гледа Вучић? Ако је Тито у каубојима, нарочито ако су били маскирани, препознавао гониче стоке леве оријентације, а Слоба први схватио политичку моћ телевизије, те је уживо преносио Осму седницу, што је у оно доба представљало већи спектакл од „Ратова звезда”, јер се тадашњи комунистички естаблишмент ужасавао присуства камера уживо, Вучић је политичар који своју власт базира на законима популарне културе. Али, како је супкултурна сцена данас претворена у ријалити свет, који је обузео готово све националне фреквенције, Вучић креира сопствени лик који се савршено уклапа у те скарадне сапунске опере. Наиме, ко није свестан чињенице да је сваки концерт Цеце, Карлеуше, Аце Лукаса или Митра Мирића у суштини политички митинг с нешто музике, тај се излаже извесној политичкој пропасти, каква је многе већ задесила. Чак су и Војислав Коштуница и Матија Бећковић, схвативши дијалектичко јединство медија, естраде и политике, покушали да ономад, на концерту пред Скупштином за српску Нову годину, ђускају уз Цецин турбо-поп. Али, естетика тих призора показала је сву гротескност напора да се елитисти с Дорћола преселе у магични свет Житорађе. Само су Миле Додик и Веља Илић показали да се осећају као да су у природном окружењу. И обојица су, свако на свој начин, још на власти. О Цеци да и не говоримо. Кад као премијер пише ауторске текстове за таблоиде, Вучић зна да ће то изазвати згражавање елите, чију подршку толико прижељкује. Али Вучић власт ипак воли нешто више, а британски референдум показао је да су брегзитовци победили тек кад су их погурали таблоидни тегљачи. Или, што би се рекло по нашки, ко шиша „Гардијан”. Отуда Вучић, осим што је у кампањи ћаскао с Јеленом Карлеушом и докторком Надом Мацуром, колоритном персоном Хитне помоћи којој предвиђам успешне сезоне у „Паровима” или на „Фарми”, инсистира на комуницирању са Србима у обраћањима нацији уживо, које преносе готово све телевизије. То у подсвести бирача ствара тензију вечитог ванредног стања које може решити само један човек. Тако је Вучић преселио ријалити драматургију у информативни програм. Док режира сопствене наступе на тим обраћањима од којих је сваки судбоносни, те имамо читаве томове историје који су се срушили Вучићу на главу, он заиста симулира револверашке двобоје. Тако се ствара опсена да је Вучић сам против свих, у директном преносу. Ко је на другој страни? Разуме се да су то новинари. А на чијој је страни народ? И то се подразумева – на страни усамљене душе која се до последње капи зноја бори за националне интересе, привредни раст и опстанак „Железаре” и „Фијата”. Оно што је заједничко за холувудске редитеље и Великог брата, јесу искључиво ликови и њихово путовање кроз причу. О „Фијату”, „Железари”, о привредном расту од којег ће вртоглавицу добити и Ангела Меркел, о Хрватима и Сребреници, ставове владе у петак је могао да изнесе и портпарол. Али и Драган Ј. Вучићевић има право на слободан дан. Сагу о владиним успесима мора представити њен главни јунак и отуда се Вучић толико зноји, хукће, брише марамицом зној с лица, пије воду и размењује рафалну паљбу с новинарима, како би гледаоци уживо прошли кроз исту катарзу борбе за боље сутра. Правила те телевизијске форме подразумевају заплет, како бирачи случајно не би помислили да ће боље сутра стићи – мало сутра. Каква би то прича била без драме, без тајне коју зна искључиво он? Зато Вучић често, као у петак, каже: „Не терајте ме да коментаришем како Хрватска говори о правима мањина, јер онда бих рекао све оно што желим да избегнем”. Кад изусти, такође, да није могао да сакрије разочарање у разговору с бројним европским званичницима и да више неће рећи ни реч – наступа пауза, као увод у нови чин. Мандатар потом открива део по део слагалице, која се толико одужи да поремети читаве програмске шеме. Потом нагло завршава конференцију и брзим ходом одлази на нове радне задатке. Још од директних преноса суђења Милошевићу у Хагу или наступима Воје Шешеља пред Трибуналом, показало се да се идеја да се пред читавим светом они покажу као братанци сотоне претворила у своју супротност. Милошевић је, као сужањ, постао суперстар и национални херој, који је, уместо са Газиместана, очаравао Србе у телевизијском преносу. И то на телевизији Б92, која је из нехата обновила његову популарност међу масама које су га обожавале, потом срушиле, а касније опет заволеле. Ништа чудно. Гледајући Милошевићеву одбрану у Хагу, Срби су заправо гледали врхунски шоу-бизнис у којем је бивши председник имао улогу усамљеног јахача који спасава част нације. Док Слоба то није разумео, Шешељ и те како јесте, те је своју одбрану, осим на бриљантним правним зачкољицама, пре свега заснивао на провокацији, хумору и жестоким псовкама. Зато се није знало кад из њега проговара ерудита светског ранга, а кад Змај од Шипова. Таква одбрана ослободила га је оптужби, а можда је и навела судију Антонетија да постане дописни члан Централне отаџбинске управе. Због ових неумитних правила масовних медија Барак Обама репује, Владимир Путин пеца, разбарушени Борис Џонсон одлази бициклом у нову авантуру, уместо у Даунинг стрит, а Доналд Трамп, с плавом фризуром из младих дана Шабана Шаулића, смишља нову политичку некоректност како би саблажњавањем маса, истовремено добио њихов глас. Вучићева стратегија – не терај ме да ти кажем, али… – само је врхунска продукција политике као забавног програма, са свим његовим жанровским одредницама. У њему гледаоци, односно бирачи, добијају парче илузије да пролазе кроз искушења главног јунака који кроз прерију јаше сам. Како протиче време, тако се маратонска сапуница наставља. Он решава нагомилане економске проблеме, затим се одупире Бошњацима, потом Хрватима, и коначно – када ће формирати владу? Ко ће бити нови министри? Хоће ли рећи историјско „не” Бриселу? Да ли ће ући у савез с Русима или Американцима? Тако се игра подиже на виши ниво. Односно, одговори на ова питања захтевају проток времена које неумитно тече и још много епизода које ће се емитовати уживо. Докле ће то трајати? По правилима жанра врхунске политике и ријалитија, све док буде интересовања публике. Односно, док главни јунак одржава гледаност. У супротном случају, укида се серија. Извор: Политика