Правда

Овај догађај веома је узбудио светску јавност и открио да Сједињене државе преко своје обавештајне службе ЦИА шпијунира из ваздуха свог најљућег ривала. Ово је прича о једном од највећих шпијунских скандала у Хладном рату који је заоштрио односе две суперсиле у моменту када је требало да следи делимично отпљавање између Ајзенхауерове администрације и Генсекретара КП СССР-а Никите Сергејевича Хрушчова.

Ова прича свој почетак имала је у далеком граду Пешевару у Пакистану 1. маја 1960 године. У рано сунчано јутро око 5.20 сати пилот металик сивог шпијунског авиона У-2 за који су Американци тврдили да се користе за метео истраживања, улазио је у кабину свог авиона. Пред њим је била марш-рута лета дуга 6.120 км која је ишла од Пакистана - Авганистана - кроз Совјетски Савез ка Мурманску - северних обала Норвешке - Финске - до места Боден у Норвешкој, где је летелица требала да слети. Ова мисија је била специфична јер је то по први пут требало да буде комплетно прелетање територије Совјетског савеза од југа ка северу.

Главни разлог зашто је таква мисија раније одлагана није се налазила у недостатку долета, или базе слетање већ у сумњи да ће такав прелет и обавештајни подаци који буду прикупљени аерофото камерама бити вредни труда.То рано јутро у Пешавару је било веома топло, а пилот који се налазио у скафандеру испод кога је имао вунено одело да га греје од хладноће током лета на великим висинама, липтао је од зноја са чврсто причвршћеном кацигом.Иако је пилот Френсис Гери Пауерс требао да полети тачно у 6 сати, дозвола за старт је дата тек у 6.20. Пауерс се са својим У-2 полетео и требало му је само неколико минута да улети у ваздушни простор Авганистана. Да ће тог дана кренути нешто наопако уочило се свега пар минута по полетању, када је имао мању незгоду са аутоматским пилотом. Међутим, проблем је брзо отклоњен и лет је настављен рутински. Чак и сам улазак у Совјетски Савез је прошао неопажено и није било никаквих проблема све док се У-2 није почео да се приближава граду Свердловску. Пауерс је прешао орјентир који је обележавао половину пута и све је изгледалао да ће ово бити још једна успешна мисија, ако се изузме мањи технички проблем. Међутим, тада је уследио погодак ракете В-75 Волхов (СА-2) с чиме је авион онеспособљен.

Моћни совјетски радари, већ су уочили страну летелицу на својим екранима одмах по уласку у совјетски ваздушни простор што је био сигнал за узбуну дежурних ПВО јединица.Изненадно завијање сирена за узбуну пропарала је мирно пролећно јутро у совјетској ракетној бази у околини Свердловска. Дежурна посада ПВО већ је трчала према својим ракетним станицама да моментално ступе у дејство и оборе уљеза. Док су неки гледали у небо питали су се где је циљ? Зашто високо на небу нема никаквих кондензационих трагова? Једино ко је могао да види непознату летелицу, која је тада летела на 21.000 метара висине биле су посаде радара. Лансирне рампе су оживеле како се циљ примицао, а затим се после пар секунди зачуо јак пуцањ, затим шиштање и заглушујућа бука која је означила да су ракете испаљене и да лете према свом циљу.

За то време Гери Пауерс није ни имао појма шта се то доле дешава и да према њему јуре салве ракета. Он је био заузет око одржавања контроле лета свог авиона старајући се да одржава виснину и правац. Изненада уследио је шок! Пауерс је у тренутку осетио удар експлозије. И док се авион пропињао скинуо је поглед са инструмент табле и погледао у небо које је око њега било наранџасте боје. Готово истог тренутка нос његовог У-2 кренуо је надоле у стрмо обрушавање. Пауерс је схватио да је дошао тренутак када је морао да спасава свој голи живот док је летелица стрмоглаво падала. Моменат у коме је он успео да се извуче из уништеног авиона био је на 12.200 метара висине.Пилот обореног У-2 успео је да се катапултира. Био је ошамућен од догађаја који су се муњевито мењали из секунде у секунд. Једва да је протекло неколико тренутака док је мирно седео у свом авиону, а већ се нашао на хладном небу изнад СССР-а хитајући према земљи. Према његовим каснијим сведочњима, истакао је, да  је у тренутку поготка само размишљао о дому свог детињства у Кентакију, и питао се да ли ће икада више видети своју Америку. Кроз главу му је пролазила гомила сећања па је у тренутку катапултирања чак заборавио да повуче ручицу свог падобрана док је падао. Док је његов збуњени мозак покушао да  нареди повлачење ручице, наступио је оштар трзај јер је на висини од 4.600 метара од земље падобран се отворио аутоматски, а бело наранџаста купола падобрана се раширила и клатила изнад његове главе.

Док је падао, према његовим речима на простору где је требао да се спусти показали су се пејзажи слични онима у Кентакију. Пад је био сувише тврд, а од удара на земљу се скоро онесвестио. Паурес је рекао да једино чега се сећа, било је да му је пришао један сељак да му помогне. Када је устао око себе је видео гомиле мушкараца, жена и деце који су окупили да виде ко је чудни посетилац са неба.

Совјетски извори о овом догађају наводе како је дата прва узбуна чим је примећен авион неге у 5:36 сати по локалном времену, односно када су радари регистровали улазак непознате летелице у СССР. У-2 је већ тада прелето Ташкент, Сир Дарју, направио круг око Аралског језера, а затим се летелица усмерила према градовима Троцк, Чељабинск и даље према Свердловску. Сећања високих совјетских руководилаца говоре да је у команди била велика нервоза, посебно када се телефоном јавио министар одбране маршал Родион Малиновски, а за њим уследио је и позив Хрушчова са једним питањем зашто авион – уљез није оборен, а имају најбољи ракетни систем у свету који им је држава ставила на располагање.Маршал Малиновски је после обарања изјавио, да је У-2 срушен намерно изнад Свердловска, да пилот не би могао изјавити како је случајно зашао у Совјетски ваздушни простор. Деценијама касније, испливале су додатне информације, како је У-2 летео на висини од 22.000 метара, те да је брзина са којом се кретала летелица била  750 км/ч. Комплетни задатак обарања У-2 препуштен је генерал мајору Јевгенију Корушову.

Притисак међу ракеташима је растао јер је са великом прецизноћу требало одредити тренутак лансирања ракете, иначе ће У-2 наставити да крстари небом. На срећу радарски сноп је одмах захватио авион, а команда пука је рактеним дивизионима наредила: „циљ уништити“. Док је прва ракета севнула према небу, ракете на лансирним рампама 2 и 3 су остале. Сви су тврдили да је квар у питању, међутим главни инжењер јединице, мајор Василиј Бороцов је прегледом утврдио да се не ради о квару него се заправо кабина за наовђење се нашла између ракете и авиона (када се забрањује гађање). За то време док су ракете летеле ка Пауерсу он се приближавао Свердловску. Према његовим сећањима, он је тад поново укључио фото камеру и другу извиђачу опрему и направио заокрет за 90 степени ка југоситочном делу града. Према његовим речима тад је чуо пригушени звук експлозије и на небу видео светлост наранџасте боје. Одмах се авион носем нагнуо ка доле и крило се одвојило од трупа. Касније је утврђено да је ракета експлодирала иза авиона и да су парчићи бојеве главе пробили репне површине и крила, али нису дотакли кабину. Пилот је био жив, а у складу са упутствима требало је да уништи авион прекидачем поред седишта. Експлозија која би уследила разнела би авион и пилота у парампарчад, али уместо тога Пауерс је донео одлуку да искочи из авиона и у томе је успео. Неколико секунди касније командант суседног ракетног дивизиона добио је наређење да још једном гађа У-2 и да уљеза унити по сваку цену. Дивизион је лансирао две ракете које су се нашле у близини распаднутих делова летелице и акивирале.

После призмељења Пауерса, осим гомиле знатижељник мештана, пристигли су припадници локалне јединице милиције и КГБ и у року од пар часова већ је био у затвору Лубјанка. Након неколико, дана вест о његовом заробљавању већ је обишла свет и изазвала низ међународних репрекусија. Отказана је значајна конференција која је требала 16. маја да се одржи у Паризу, повучен је позив Ајзенхауеру да посети Совјетски Савез (у јуну те године), а извесно попуштање међу суперсилама, које је до тада остварено, суспендовано је.

Пауерс је представљао одличну награду за Совјете и он је непрекидно испитиван у затвору Лубјанка. У среду 17. августа 1960. изведен је пред суду у Москви, а суђење је изазвало огрмони публицитет домаће и светске јавности којој је омогућено да прати ово суђење. Хрушчову је идеално послужило да се САД дискредитује. Роман Руденко совјетски јавни тужилац наглашавао је да, је својим поступком Пауерс хтео да уруши совјетско друштво, његов развој и да изазове рат и да су САД овим чином заправо зауставиле пут разоружању. Суђење је завршено 19. августа када је изречена Пауерсу пресуда од 10 година затвора. На његову срећу он је издржао 20 месеци казне, а 10. фебруара 1962. године размењен је за совјетског обавештајца Рудолфа Абела, кога су Американци раније ухватили, осудили и држали у затвору.

Совјети су анализом обарања У-2 утврдили да је у току прелета овог шпијунског авиона изнад територије СССР-а утрошено 14 ракета земља-ваздух. Такође утврђено је и да се због експлозије у близини шпијунског авиона пилотско седиште нагнуло напред па су се Пауерсове ноге нашле испод инструмент табле па није могао да се катапултира. Остало је само једини начин да покуша самостално искакање из авиона који је пропадао. На висини од 10.000 метара искочио је из погођеног авиона и избегао смрт пошто је ракета други пут погодила остатке његове летелице.С друге стране и Американци су спровели истрагу и утврдили да на аеродрому Пешевар пуковник Вилијам Шелтон, Пауресу је рекао да, Совјети немају ракете земља-ваздух које могу да гађају авион на овако великим висинама. Остало је међутим нејасно да ли је он то изрекао због тога што је информацију крио или није располагао обавештајном информацијом да око свих совјетских политичких и економских центар распоређни ракетни системи ПВО С-75 Дивна, који су могли да обарају противничке авионе на висинама од преко 20.000 метара. Такође, Паурсу није речено и за постојање ловачких авиона Су-9 са могућношћу лета на великим висинама.

Москва је ангажовала специјалну комисију, која је имала само једна задатак, да прикупи сваки делић обореног У-2 по пољима и засеоцима и њохово слање у Москву. Другог маја делови авиона пронађени су разбацани на површини од 20 квадратних километара. Сваки делић авиона, сакупљен на терену  је послат у Москву, где је донесена била одлука о припреми изложбе доказа. Занимљива ствар је и то да Совјети никада нису пронашли црну кутију из обореног У 2.

Као закључак из ове шпијунске афере, може се констатовати да су Американци преценили себе. Жртвовали једног врсног пилота, огрешили се о част професије, јер су се само „камиказе“ слале у мисију без повратка.На другој страни РС С-75 Дивна, обележио је светле странице историје противваздушних ракетних система.Сада се користе напредне технологије у шпијунирању, без потребе прелетања противникове территорије, а противник може дејствовати својим ракетним системима и на преко 400 км удаљености. Дакле време шпијунских У-2 и РС С-75 је историја, којег се радо сећамо. Извор: Курир