Правда

Имамо неколико програма који се тичу доктрина. И стратегија – о националној безбедности, спољној политици и развоју Руске федерације. Видимо јасне промене у онима које се тичу дефинисања претњи и непријатеља. Раније се радило више о апстрактним појмовима, а сада већ можемо означити “обојене револуције”, проширење НАТО и активности неких држава против Русије. Сви разумеју да се ради о Сједињеним државама и њиховим савезницима. Важно је представити непријатеље, то је сада политичка категорија и како је Карл Шмит рекао, без дихотомије пријатељ-непријатељ, реална политика не може постојати.

Ми не можемо бити пријатељи са свима и по сваку цену – постоје неки актери који би елиминисали Русију и руски народ. Имамо на папиру наше циљеве, разумемо их и имамо методе да их заштитимо. Али, у стварности, имамо неке проблеме са спровођењем тога. То се догађа због утицаја пете и шесте колоне унутар руске моћи, као избог ефеката неолибералне политике. Да ли бисте могли да нам дате кратак преглед развоја руске геополитичке позиције и доктрине?

Стварна руска геополитичка школа се појавила након књига Александра Дугина. То је било деведесетих, али је у време Бориса Јељцина било немогуће успоставити снажну геополитичку перспективу. Развијала се корак по корак. После колапса Совјетског савеза, Русија је била слаба и у агонији, због хаоса у друштву и економских проблема.  Спољни фактори су били заинтересовани да контролишу нашу државност и ресурсе. Неки од њих су Ходорковски и Березовски, који су били сарадници тадашње руске политике. Путин је после  доласка на власт почео са реогранизацијом политичког система, а безбедносне снаге и војска су били стуб  поретка.

Касније, 2011. године, појавила се идеја Евроазијске уније (коју је такође развио Александр Дугин), која је предложена Господину Путину. Овај велики руски пројекат се сада спроводи. а критикују га многе западне земље, које кажу да је то покушај оживљавања Совјетског савеза. Али, не ради се о некаквом пројекту у совјетском стилу, него о геополитици и идеји Моћи копна, културолошке разноврсности и економском савезу шест бивших совјетских република. 

ЕУ и слични такви пројекти, трансатланско и транспацифичко партнерство су добробит за корпорације и успостављају неолиберални економски модел – прво су интереси лобија, а онда људи. Евроазијска унија је заснована на другом приступу – све норме се усвојају након дискусија и консензусом. Овај савез може имати озбиљан утцај на економију земаља чланица и биће добар пример како економски процеси могу бити организовани.  Поред тога постоје два безбедносна савеза: Шангајска организација за сарадњу и ОДКБ. Прва је повезана са Кином, а другом управља искључиво Москва. Са Кином смо, такође, потписали неколико меморандума о мултиполарности  што је кључни појам руске спољне политике сада. 

БРИКС је последња организација која може бити описана као геополитички клуб. Може се сматрати платформом за будући развој мулитполарности. Са историјске тачке гледишта, које су промене или које су тачке (моменти) у којима се мењала руска геополитилка идеја?

Зависи шта је почетак и шта би била почетна тачка: Иваново Руско краљевство или Руска империја Петра Великог? Совјетски савез или Русија од 2000.? Стратфор описује руску геополитику као пулсирајуће срце – у једној епохи буде мала, али се у другој проширује. Руска експанзија на Исток је важан фактор. Али, руско разумевање границе је другачије од америчког, у етичком смислу и у смислу кооптирања разних етничких група у тело Царства. Мислим да има неких историјских тачака које И даље утичу на геополитику Русије: одбили смо да имамо Аљаску И продали је; Први светски рат и Октобарска социјалистичка револуција  када су Империја и стари режим били деконструисани; Споразум са Јалте и почетак биполарног светског поретка; растурање Совјетског савеза; период од 2008. до 2014. године, када је Русија своје националне интересе почела да штити војним снагама. 

Евроазијска историјска школа покалања много пажње на утицај Златне хорде Туранског фактора самог. Монголи су нам заиста донели идеју заједништва и државности, војне тактике, новчани систем и порез, итд. Лев Гумиљев је, такође, открио везу између идеје поштовања других народа из Џингис Кановог кодекса (јаса) са будућом политиком Руске империје. Он је означио као “комплементарност” којом описује зашто су неке етничке групе пријатељски настројене према другима, чак и када дође до сукоба.  Али, морамо запамтити да се руска цивилизација родила због Православног хришћанства. Тек када је руска земља постала хришћанска, почели смо да мислимо у појмовима телеологије (тхелос је циљ на грчком). Тако су и Византијска империја и идеја Трећег Рима, које је предложио монах Филафеј такође део наше суштине. 

Антагонизам или сличност између руске геополитике пре Октобарске револуције и  после грађанског рата (посебно период Јосифа Стаљина и сличности између његове геополитичке позиције и позиције Романових)? Вођство Руске империје је било опседнуто ослобађањем православних хришћана од отоманске власти. После револуције, наша земља је изгубила идеју монархије и Православља као основе за постојање државе. Лењин и Троцки су почели са нападима на Цркву, породицу и сâму руску традицију. Стаљин је зауставио тај процес. Стаљин је, такође, преоријентисао земљу са дезинтеграције ка спајању са социјалистичким идејама (Лењин И Троцки су били заговорници идеје светске револуције, а Стаљин је говорио о потреби да се она држи у границама једне земље и да се прво у земљи изгради комунизам).

Али, морамо се пристетити да је током XИX и почетком XX века у Европи постојао велики број држава које су гајиле дух национализма. У време бољшевика, Русија је била под кишобраном марксизма и међународни поредак је промењен. Сртаљинова улога је много већа у геополитичком смислу, јер је Совјетски савез постао суперсила.  А, можемо видети и једну сличност – у XИX и XX веку, Русија је зауставила упад европских сила – Наполеонову Француску и Хитлерову Немачку. Мислим да ове лекције Запад још није добро савладао. 

Како тумачите антагонизам између државе де јуре у европским земљама  које су биле под утицајем Византије и државе де фацто (чланство европских земаља у ЕУ и прилагођавање њихових друштава атлантистичком моделу, с једне стране стране И њихово византијско културолошко, духовно и друштвено наслеђе са друге стране)? Грчка, Бугарска, Румунија донекле… После епохе Модерне и почетка Постмодернизма, идеје Византијске империје су нестале и у Европи. Поменуте државе су пале под Отоманско царство И то је дуго трајало, па стога постоји неколико нивоа у губљењу идентитета. Византијска теорија је, на жалост, за елите, а не за масе. Да се присетимо слоган Првог Рима - “Хлеба и игара”. У данашњем друштву спектакла је лако манипулисати људима.

Како Вам изгледа ситуација у Србији, из геополитичке перспективе? Јасно је да је Србију напао Запад. Сједињене државе и Европска унија желе да најзад успоставе пуну контролу над зависношћу Србије – економском, политичком, па чак и у духовном животу. Распарчавање Југославије је постало познато као Балканизација и још увек није завршено, како су планирали организатори. Постоји план Велике Албаније, нове врсте етно-сепаратизама ( у Војводини, на пример), итд. Србија се налази у Римленду, па ће бити бојно поље између Силе копна и Поморске силе.

И то је иста линија сукоба већ вековима. Има довољно материјала и времена да се простудирају геополитичке лекције и направи прави избор. Ако мислите да смер српске владе ка ЕУ (а и ка НАТО пакту), није у складу са српским националним интересима, какве су могућности или савет да се заустави тај смер?

Проблеми српског народа су наивност и политичка корупција. Србији су потребне нове политичке партије које представљају стварну вољу народа, а не лобистичких група. Ако се организују масовни протести, Запад ће их искористити за остваривање својих циљева. Ситуација је заиста запетљана. Али, мислим да српски народ има прилику да створи неку нову врсту народног покрета и да поврати своја права.   Да ли постоји неки модус операнди за укључивање Србије у Евроазијску зону, осим “популистичког приступа” политичког маркетинга и популистичких опција реалполитике? Знамо да руска стратегија никада није била формулисана преко “специјалног рата”, “хибридног рата” или “меког притиска”, што су инструменти Запада, посебно Сједињених држава?

Многе државе су заитересоване за Евроазијску унију. Чак је и Јерменија, која се не граничи са Русијом, члан савеза. За сада, не постоје порези за робу из Србије и то је де факто први корак ка укључивању у Евроазијску унију. Русија може Србији много помоћи, али мора постојати законска основа за сарадњу. Знамо да Запад притиска Србију на разне начине, а сарадња са Русијом је један од разлога за притисак. Русија је кроз историју давала подршку балканским народима не због економских пактова или томе слично, већ због идеје слободе тих народа. То је део руске природе – ми можемо да гинемо за отаџбине других народа.  Да ли ће Русија у наредном периоду развијати неке врсте стратешких могућности “специјалног рата”, како би парирала Западу машинерији хибридног рата?

Русија је велика земља, има своју геополитичку улогу у региону, па неће бити неопходно деловати неким одговарајућим противмерама. Запад не може да победи Русију у директном рату. Зато развија ратове другим средствима – геоекономским, религиозним, управљањем хаосом, итд. Русија сада користи контра-санкције како би поткопала економске моћи И медијске алатке за утицај на публику на Западу.  Мислим да ће политичко образовање, које Русија спроводи бити плодно, зато што ће грађани почети да разумеју корене проблема. За Русију би било добро и да заустави трансатланске пројекте, јер Вашингтон и даље јако притиска Западну Европу. Било како било, Русија неће организовати терористичке нападе или дурштвене побуне по Сједињеним државама – што је редовна пракса ЦИА и Стејт Департмента. Руси то не могу да раде, нити теоријски, нити практично. 

Развили сте појам “хибридног ратовања”. Да ли бисте могли, молим Вас, да наведете конретне моменте (ситуације) у којима је Србија, и у прошлости и сада, била жртва стратегије хибридног ратовања Сједињених држава? Које су конкретне ситуације, по којима можемо видети да је Србија изложена нападима?  Моја идеја је тренирање рата, не хибридни рат. Хибридни рат, као и мрежни ратови су слични – потичу из Сједињених држава. Србија је много пута била жртва америчких практичних експеримената и доктрина. 

На пример, спровођење мрежно-центричног ратовања у америчкој војсци, посебно у ваздухополовним снагама је усвојено у Југославији током капмање у Босни (и званично признато документом Пентагона). На Косову је 1999. године вођен хибридни рат, где су коришћене конвенционалне (НАТО) трупе + илегалне активности Албанаца на Косову (које је обучавала ЦИА) плус медијска пропаганда и утицај, сајбер напади и активности на Интернету, како би се освојила срца и умове људи  у Југославији (направљен је Отпор што може деловати да је било успешно). Сада постоје огромне мреже неолибералних група и фондација, које донира Сорош или директно Сједињене државе, а то је добар пример хибридне стратегије у Србији. Како бисте дефинисали тренутну ситуацију у Републици Српској? Америчку политку према Босни и Херцеговини? Које би решење било најучинковитије за ову неуралгичну ситуацију у Босни и Херцеговини? Како неутрализовани деловање Сједињених држава?

Босна и Херцеговина је, званично, држава са ограниченим суверенитетом, па није лако реорганизовати овај део екс-Ју. Али, историја је показала да не постоје залеђене комбинације – чак и државе које делују стабилно, могу се растурити за тренутак. Проблем у региону су етнички и верски сукоби – Сједињене државе то добро разумеју и могу увек да организују провокације преко својих заступника. То је у људској природи – чак и у јединственом и уједињеном друштву ћемо наћи издајнике и лажове. Зато будућност региона зависи од транспарентности политике, са једне стране, али и жеље људи да се консолидују, са друге стране. Руски председник Путин је недавно рекао да Русија није у потпуности напустила идеју о Јужном току. Како бисте коментарисали ову изјаву?

Русија чека прилику. Речено је да Бугарска и Грчка неће радити за националне и регионалне интересе, него за интересе Брисела. Да видимо шта ће се ту догодити. Са Брегзитом је почела нова страница историје у Европи и надам се да ће и друге државе следити пример Британије. Као закључак овог разговора – да ли бисте се сложили да је Русија, након војне кампање у Сирији и повратка Крима, први пут након Авганистана показала свој историјски геополитички идентитет као Империја?

То је било деловање суверене државе и представља разумевање геополитике. Али, пре августа 2008. године, направили смо први корак када је Грузија напала Јужну Осетију и планирала напад на Абхазију. Након руске операције на Кавказу, тадашњи председник Медведев је изјавио да “Русија има посебан геополитички интерес за простор бившег Совјетског савеза”. То је била порука. Пар година касније, одговор Запада је било Арапско пролеће и украјински Мајдан. Русија се нашла у ситуацији да одмах мора да реагује, али су се у Украјини показала неке наше слабости, јер су наши дипломатски напори били заустављени. Русија је била сама, против целог Запада. И, то је била добра лекција о партнерствима и савезима. Кроз парадигму политичког реализма, Москва је предодређена да учини исто што и Византијска империја пре више векова.  Извор: redzmaja.org/Јелена Јелисавчић