Правда

У Аустрији је недавно објављена књига младог историчара Курта Грича „Рат за Косово“ у којој је посебна пажња посвећена улози медија током започињања тог конфликта. „Сугерисано је да је то борба против новог Хитлера. Милошевић је наводно нови Хитлер, а Срби нови нацисти“, објашњава Грич. Како каже, логика којом се НАТО обратио немачком друштву била је — „ако не подржите рат против Милошевића, онда је то исто као да ништа не предузимате против Хитлера“. Грич истиче да такву етикету немачка јавност себи није ни хтела ни смела да дозволи по други пут у историји. За разлику од већине западних историчара и истраживача друштвених токова, Курт Грич има значајно другачији приступ. Ако се погледа списак ратова у којима је НАТО учествовао од Косова наовамо, реч је о жариштима која још нису решена (Ирак, Авганистан, Либија), а која су уз то проузроковала избегличку кризу. То значи да НАТО и нема много чиме да се похвали. Да ли нови, интервенционистички карактер НАТО-а може да се објасни тиме што Алијанса, да би опстала, мора стално да генерише нове сукобе?

— Све је почело 1991. године, када НАТО због распада Варшавског пакта није више могао да се претвара да представља алијансу против неког другог војног блока. НАТО је тада морао да редефинише сврху свог постајања и да нађе нове циљеве. Први пут је НАТО током деведесетих под окриљем УН учествовао у конфликтима на тлу бивше Југославије.

Чини ми се да је 1999. године, након руског и кинеског вета у оквиру Савета безбедности УН, на примеру Косова НАТО показао какве циљеве има. Хтели су да изграде нови имиџ — да се представе као миротворци, што у реалности свакако нису.

Искористили су прилику и конфликт на Косову за свој све већи утицај. И управо у априлу 1999. године, када је НАТО славио своју 50. годишњицу, они су променили сврху Алијансе: од одбрамбене намене, прерасли су у војни савез који има задатак да глобално интервенише. Иза овога стоје многи разлози, од којих је један наравно то што је након 1991. године и распада Варшавског пакта било јасно да НАТО нема више непријатеља. Тада је требало убедити грађане Западне Европе и Сједињених Држава да претња и даље постоји, јер су сви 1991. године мислили да почиње „ера мира“. Велика војна алијанса увек тражи постојање јасно дефинисаног непријатеља, а како га они нису имали, одлучили су да покушају са променом курса ка „војном пакту чији је задатак глобално интервенисање“. Наравно, иза овог стоји и велика ратна индустрија односно машинерија, борба за нафту и глобалну моћ.

Осим Авганистана, Ирака и Либије, ту је и сукоб у Сирији који траје већ пет година…

— Што се тиче Сирије, циљ Запада је смена режима, а то посебно желе САД. Зато они и даље подржавају антивладине снаге, без обзира на то каквог су „усмерења“. А апропо лажи, сетимо се оптужби на рачун Асада о наводном нападу нервним гасом. Касније се испоставило да то није тачно, односно да владине снаге нису учествовале у томе, и да је елементе за прављење овог гаса, хемијског оружја, турска обавештајна служба послала у Сирију такозваним „побуњеницима“. Не кажем ни да је Влада Сирије потпуно невина, прљави рат се води у овој земљи. Али не заборавимо да се ту ради о покушајима смене власти која је била легитимно изабрана вољом становништва Сирије. У принципу, према одредбама међународног права, друге државе не би требало да се мешају у унутрашња питања, а још мање да подржавају такозване „побуњенике“.

Управо је неслагање око тога ко су заправо „терористи“, а ко „легитимни побуњеници“ главни камен спотицања у преговорима и евентуалном заједничком регулисању кризе Русије и Америке. Како то коментаришете?

— Дефиниција „терориста“ и схватање овог појма умеју да буде врло шкакљиви. Танка је линија између терористе и хероја, зависи са које стране ко како гледа. Али, за истраживаче као што сам ја, врло је јасно да они који су учинили кривично дело, без обзира на разлог, свакако јесу терористи. Неке владе и медији због сопствених потреба некад ове људе другачије називају. Овде се ради о покушају свргавања режима како би се успоставила нова влада, која је више спремна да излази у сусрет захтевима САД и западноевропских држава, у складу са њиховим економским потребама. Такође, желе да смене владу која је отворено била савезник Русије, што је другим речима покушај да се дестабилизује сама Русија.

У својој књизи сте указали на бројне неправде и неистине наспрам српског народа, на које је међународна заједница затварала очи током косовског сукоба. Истовремено, Запад и даље осуђује резултате легитимног референдума који је претходио припајању Крима Русији.

— У овом случају су се НАТО и западне земље позивали на право, али само када је то у њиховом интересу, овде мислим на случај са независношћу Косова. Али, на пример, ако постоји жеља становништва на некој другој локацији да се изјасни о својој будућности, онда се исто то право оспорава ако је против интереса Запада и НАТО-а.

Када већ помињемо Крим, који је био и формални повод за увођење западних санкција Русији, како тумачите то заоштравање односа са Москвом на којем толико инсистирају најпре САД а потом и ЕУ?

— Немојмо овде заборавити геостратегију. Сетимо се Збигњева Бжежинског, саветника бившег председника САД Џимија Картера, и његове књиге објављене 1997. године, где се јасно каже да ће она земља или савез који буде контролисао средњу и источну Европу бити у могућности да контролише читав евроазијски континент. Лично се не слажем у потпуности са овим ставом. Ипак, он је врло сликовито описао како би средња и источна Европа требало да се интегришу у ЕУ и НАТО, управо онако како се све то и касније догодило. Али, оно што мени овде пада у очи јесте то што је из ове историјске перспективе јасно да иза свега стоје интереси мултинационалних корпорација у њиховој жељи да освоје нова тржишта и сировине.

Током деведесетих година 20. века, за време владавине Бориса Јељцина, Русија се практично повлачила и имала слабу спољну политику. Али када се ситуација променила, када је на чело државе дошао Владимир Путин, он је од самог почетка врло јасно рекао да жели да сарађује са Западом, посебно са Европом. Ипак, Путин није био спреман да беспоговорно изађе у сусрет свим тим захтевима управо тих међународних корпорација. Стога неке западне елите више нису хтеле да сарађују са Русијом на нивоу партнерства, и то је можда разлог за неуспех економског партнерског споразума између Русије и ЕУ, што је буквално трагедија за обе стране, јер би обе профитирале од овог уговора.

Ипак, мислим да посебно за америчку елиту и њихове корпорације постоји јасна корист од тензија у односима ЕУ и Русија. С друге стране, док привреда генерално трпи са обе стране, мора се рећи да одређене бранше ипак профитирају од овакве ситуације, на пример комплекс наменске, односно војне индустрије. У основи конфликта или тензија чији смо сведоци је, по мом мишљењу, борба за тржиште и приступ ресурсима.

Америка повремено покаже жељу да регулише односе са Русијом, па онда опет као да се повуче на претходне позиције. Са друге стране, из Европе све гласније чујемо захтеве да се санкције укину, јер европска привреда страда. Има ли наде да ће се Запад ипак окренути мање конфликтној политици?

— Нема монолитног тела САД и ЕУ, јер и унутар тог савеза постоји много неспоразума, на пример баш поводом Трансатлантске зоне слободне трговине између САД и ЕУ (ТТИП). Па и поводом санкција Русији нема потпуно јасне већине. На крају су сви наводно имали исти став, али неке европске државе су од старта знале, а неке су временом схватиле да од ове мере може бити само штете за економије са обе стране — и у Русији и у ЕУ. Што се тиче будућности, ЕУ и САД су схватиле да постоји одређена линија преко које руска влада неће прећи. Као да се каже — стоп, можемо сарађивати, али нећемо пристајати на диктат ваших правила ни у економији, нити у другим сферама.

Лично се надам да ће ове две, односно три стране наћи заједнички језик, јер је досад постало јасно да је цена дестабилизације односа превисока.

Рекло би се да евентуално регулисање односа Москва—Вашингтон—Брисел нема толико везе са политиком колико са економским интересима?

— Све то има везе са економијом. Ми се још увек суочавамо са глобалном кризом и са такозваним неолибералним економским системом — што значи да је важан само профит како би корпорације расле, али нису важне државе и народи. За то је одличан пример управо ТТИП. Нажалост, мислим да ће још дуго овај систем остати на снази.

Да се вратимо косовском проблему, односно ономе како је Запад тумачио потезе Милошевића. Делује да сте Ви некако „више на српској страни“ него већина Ваших западних колега. Одакле такав такорећи благонаклони став?

— Не бих волео да ме погрешно разумете. Никада нисам покушавао да кажем нешто позитивно или у корист Милошевића. Он је починио злочине који су добро познати: нпр. убиства новинара у време кад је био на власти, што указује да се уклањање неистомишљеника може јасно повезати са њим односно његовом породицом. Али, одбијам да верујем у једну ствар: то што га данас пореде са Хитлером. Као прво, историјски гледано, нема довољно јасних чињеница због којег би га могли поредити са Хитлером. Па чак ни српско војно ангажовање на Косову није за упоређивање са нацистима (као што се чини по западним медијима), јер постоје јасне разлике, и људи у Европи и свету би то морали да знају. Мислим да је Милошевић послужио као „жртвени јарац“ јер је то било потребно Западу, посебно Немачкој, како би могли да дефинишу непријатеља, и зато су медији представили Милошевића као злочинца. То је, понављам, конструкција медија, која не одговара чињеницама.

Стратегија која је примењена у случају Милошевића касније као да је „пресликана“ на Садама Хусеина и  Гадафија. Да ли се овде може говорити о некаквој матрици?

— Наравно да је слично. Истраживања показују да је на Западу увек постојао покушај да се лидери попут Гадафија, Садама Хусеина или чак Милошевића пореде са неким другим јаким лидерима из прошлости. Отуд идеја да ако неког треба демонизовати увек га треба поредити са Хитлером. Постојала је стратегија и тактика да се дефинише „јасан непријатељ“ тако да становништво једне земље, попут рецимо Немачке, буде спремно да подржи рат у Југославији или војну интервенцију у Либији или Ираку, што иначе не би урадили. Да није јавности Немачке предочено поређење Милошевића са Хитлером и поистовећивање читавог српског народа са нацистима, убеђен сам да већина Немаца не би подржала идеју да немачке оружане снаге буду део коалиције која је бомбардовала СРЈ.

Сматрате да су за много тога што се дешава у свету одговорни медији. Јасно је и да су медији често оруђе у рукама моћника. Има ли наде да макар у будућности говоримо о слободном или непристрасном новинарству?

— Велике корпорације контролишу медије. Није тајна да је велики број штампаних издања или телевизијских канала у рукама малог броја људи. Поменимо ту Роберта Мердока, који је као појединац власник неколико медија. А та чињеница представља велику претњу по демократију и мир у свету. Проблем је што се слично дешава широм света и што се медији налазе у рукама елита, и чим елите желе да остваре неки свој циљ, онда користе моћ медија. Наравно да у оквиру сваког медија увек имате новинаре који желе да буду независни, али сви знамо да се независност и објективност завршава тамо где шеф да смернице у ком правцу и на који начин би требало да се пише. Извор: rs.sputniknews.com