Пише: Дмитриј Јевстафјев У стручној јавности почело је да се говори о плану „Анаконда“, који Сједињене Државе почињу да реализују, како би „удавиле“ Русију, стварајући нове конфликте и „вруће тачке“ по ободу њених граница. Нема сумње, ситуација око Русије ескалира, и то ескалира смишљено, а планови као што су „Анаконда“, потпуно се уклапају у амерички поглед на свет и њихово разумевање политике. Али, покушајмо да схватимо, шта је то „Анаконда“ и, што је најважније, како се можемо супротставити растућем притиску споља. „Анаконда“ је име за план гушења Држава Конфедерације у периоду грађанског рата у САД 1861-1865. године који је био заснован на постепеном одсецању Конфедерације од извора ресурса и кључних лука. Идејни творац плана - амерички генерал Винфилд Скот - сматрао је да ће рат бити дуг, а да реално нико не жели да ратује, да амерички Југ нема средства за велики рат и да ће стога, он пре или касније капитулирати. Његова хипотеза није потврђена. Југ је почео активно да се супротставља и свет је присуствовао кланици која је, по обиму и бруталности шокирала чак и Европљане, којима су у блиском сећању и даље били Наполеонови ратови. Током протеклих 150 година, идеолошка основа сличних планова се мало променила. План се заснива на чињеници да противник прво треба да изгуби рат психолошки, а тек онда - на бојном пољу. Укратко: у сваком тумачењу плана „Анаконда“ претпоставља се да се противник преда сам. А периодично „боцкање“, активна дејства на периферији требало би само да га подстакну на доношење „једине исправне одлуке“. „Дављени“ треба да почне да размишља не о победи, већ о томе да, поштујући законе логике, сваки пут „жртвује мало“ да би сачувао „остало“. Међутим, то „остало“ сваки пут постаје све мање и мање. Али у оном тренутку када непријатељ постаје активан, план почиње да показује недостатке. Користећи израз професора Преображенског, можемо рећи да се ова стратегија пре свега реализује „у главама“. И, највећи део акција, предузетих у оквиру овог плана, односи се само на психолошке операције и информациони и политички притисак.
Притом се притисак не врши увек по приоритетним питањима, као што ни акције, осмишљене као психолошки притисак, нису увек обезбеђене реалним ресурсима. На пример, са војне тачке гледишта, распоређивање неколико НАТО батаљона по балтичким државама није само бесмислено - већ и криминално. У случају борбених дејстава, они ће бити уништени „до последњег“ без икакве стратешке сврхе и циља. Међутим, НАТО полази од претпоставке да никаквог рата неће бити и војна сврсисходност се стога вероватно уопште не узима у обзир. Међутим, са политичке тачке гледишта то се чини као веома вешт потез, који се тумачи као „сигнал Москви“. Ако погледате ситуацију око Русије са становишта плана „Анаконда“ - реалног или у облику у коме је формиран у главама политичких аналитичара - очигледно је да се тај план спроведи већ низ година, најмање од 2010. године. Очигледно је и то да је Русија већ успела да начини први и кључни корак за разбијање „Анаконде“ - припојила је Крим и одлучила да односе са Западом пребаци у нови формат. По први пут за много година, Запад се суочио са противником (којег, узгред, за противника није ни сматрао), спремним да жртвује не мало, већ много са тачке гледишта традиционалне политичке логике. Дакле, тренутна ситуација се само делимично може описати моделом „Анаконде“. Сукобљавање Русије и условног „Запада“ добило је превише отворен карактер, а сам Запад је скинуо практично сва ограничења за примену метода које иду готово до прага локалне примене силе. Сада се са Русијом још могу сукобити само у отвореној конфронтацији. А у том случају већ постоји могућност да превиде „одговор“ јер у модерном свету за такав одговор не постоје географска ограничења. Наравно, такав одговор се може очекивати само ако онај ко се брани има довољно одлучности и стратешке визије. А Москва је већ доказала да јој можда понешто и недостаје, али одлучности, свакако, има довољно. А то онда већ није „Анаконда“. То је сасвим отворено маневришуће политичко сукобљавање, у којем је допуштен веома широк спектар средстава. Укључујући, вероватно, и локалну употребу оружаних снага. А употреба пријатељских „кучкиних синова“ у садашњем облику је већ сасвим очекивана. Али, такво „маневришуће“ сукобљавање претпоставља нове захтеве ефикасности и психолошке стабилности руске управљачке елите. Напетост дуж ивица руских граница треба посматрати искључиво као разлог за изналажење нових решења, а никако као изговор за капитулацију. Не треба прецењивати значај политичког притиска и информационих манипулација. Они су, свакако, непријатна ствар, али се могу издржати, ако се схвати чему стреме опоненти и да је могуће супротставити им се. Сходно томе, свака акција у циљу консолидације унутрашње политичке и друштвене ситуације, ширењу јавног консензуса о кључним питањима биће много ефикаснија од најмоћнијих војних демонстрација силе и спољнополитичких акција. Исто као и борба за чистоту редова власти, јер ништа тако не подрива поверење према власти у условима спољног притиска, као корупција појединих представника елите. У овом случају, јасно је да руководство земље види овај изазов. Да резимирамо: Прву рунду борбе са планом „Анаконда-2“ добила је Русија. Другу треба бодовати „нерешено“. Сада почиње трећа рунда. Најтежа. Извор: fakti.org
