Правда

Пише: Жељко Цвијановић Борисов је, наиме, тог дана апеловао на Европску унију и Турску да поправе своје односе, који су постали веома затегнути после неуспелог државног удара у Турској 15. јула. Бугарски премијер гласно гледа како се осипа договор о мигрантима између Брисела и Анкаре и закључује да није далеко дан кад ће милиони миграната из Турске да упадну у Бугарску и Грчку, јер су им сви други путеви затворени. Али то није све. Истог дана Борисов је још једном наглас јаукао, очајнички позивајући приватне инвеститоре да утрче с парама како би Бугарска могла да настави давно започету градњу нуклеарне електране Белене. Пре неку годину Борисов је са Русима договорио веома повољан аранжман за Белене, који би – заједно са Јужним током, који је такође био договорен – трајно решио бугарске потребе за енергијом. А онда су му Амери објаснили како му уопште није неопходна нуклеарка, посебно не руска. Телохранитељска памет (Борисов је каријеру започео као горила комунистичког лидера Тодора Живкова) оданог војника Запада извела је генијалан закључак: сложио се са Америма, јер, стварно, шта ће нуклеарка Бугарској кад ће од ЕУ добити кеш за ветрењаче и остале смешне обновљиве изворе, а остаће нешто и за Бојка и његове пријатеље. Нешто касније у госте Софији дошла је делегација америчкких конгресмена на челу са Џоном Мекејном, и кафа у шољицама гостију још се није ни охладила, а Бугари су закључили да им не треба ни Јужни ток. Могу само да замислим мед који је тада текао са уста америчке екипе, чим су видели с ким имају посла: LNG-терминали, течни гас, цевоводи из Азербејџана и Катара, цена права ситница, авиони, камиони... Није прошло много од тога, а Борисов је, одлуком арбитражног суда у Паризу, морао Русима да плати 550 милиона евра одштете за опрему за Белене, коју је најпре поручио из Москве, а потом је под притиском Амера отказао. Који дан пре очајничког позива приватном бугарском капиталу – који, као и српски, једва чека да своје огромне вишкове утопи у једну добру нуклеарку – Борисов је најавио оживљавање енергетских пројеката са Русијом – и Белена и Јужног тока. Његов узлет из задњице у главу Путин је дочекао доста хладно, рекавши да нема проблема, само да Брисел и Софија положе „армиране гаранције“. У преводу на бугарски: да положе, рецимо, по пар милијарди евра, па, ако им опет наврати Мекејн, да не мора поново да их тужи арбитражи у Паризу. И шта сад да ради наш брат Бојко? Кад бих био циник, предложио бих му да позове свог пријатеља Мекејна и да му јави како је негде залутао онај гас који су му Амери обећали да ће га спустити у Бугарску цевком право из свемира. Или, ако то није могуће, бар да му пошаље ових 550 милиона што мора да плати Путину, будући да цевоводи за паре између Вашингтона и Софије још увек раде. Шта смо могли да научимо од нашег брата Бојка, који је добро научио прву лекцију да би земље величине и снаге Бугарске (или Србије) своје интересе требало да уклапају у интересе великих сила, а не да их остварују упркос интересима великих? Није, међутим, научио другу, једнако важну лекцију, да слепо придржавање прве лекције веома лако може да доведе до тога да национални интерес малих држава постане то да испуњавају интересе великих. И да онда, кад из неприлике назову велике да им гори за 550 милиона, ови се не јављају на телефон. Наравно, велике силе могу себи да дозволе такву глупост да сва јаја ставе у једну корпу – толико их је да ће их, шта год да се деси, више остати читаво него што ће их се поразбијати. Мале, међутим, не могу, и Бојко Борисов нам је на сопственој кожи бесплатно исцртао ту лекцију.Може ли нова српска влада да научи ту лекцију? Мислим да може, и то би у бурним временима која следе могао да буде њен најважнији капитал. Наравно, о влади се у српским медијима углавном говори глупо, неаналитично и навијачки. Ако се уопште и читао, анализе Вучићевог експозеа нису разлучиле ни толико шта у њему служи за откривање, а шта за прикривање намера владе. Друга од коски која се у јавном простору глодала на ту тему последњих дана била је та како је Србија први пут добила геј министра, заборављајући да је Србија таквог – машала – имала још пре безмало 90 година, и то на челу председника владе. На националном крилу јавности експозе се читао доктринарно, иако је он био све, само не доктрина, док су се у исто време оспоравали прозападни министри, попут Михајловићеве, Брнабићеве или Вујовића. За то време на либералном крилу нису имали толико проблема са експозеом, осим што је он Вучићев, а не њихов, све то зачињавајући благим очајем што је још једном прошао Дачић са својима или што је на чело културе дошао Владан Вукосављевић, који никако не изгледа као неко ко ће буџетским парама подмазивати задњице рекеташкој екипи са НВО сцене. У мраку су, међутим, остале две суштинске карактеристике новог Вучићевог кабинета, посебно друга. Прво, реч је о влади континуитета са претходном, али прављеној са пуном свешћу да она неће владати у временима континуитета, већ радикалних ломова и опасних заоштравања не само на међународној сцени него и код нас. Друго је да је реч о некој врсти „ратног кабинета“, али не у смислу тога како ће се ова влада завадити са свима споља и изнутра и како ће онда министри на седнице долазити у маскирним униформама и забадати заставице на мапи света и региона. Ради се о томе да ће она бити спремнија од претходне на драстичне потезе и оспособљенија за ратове у јавности, па и шутирања испод стола. Шта то значи? Нисам сигуран да је, пребројавајући проруске и прозападне министре у новом кабинету, могуће доћи до дубљих закључака од тог да се ради о влади која ће имати потребу за политиком континуитета и даљег ткања на оба разбоја. Ради се, међутим, о нечем другом: западне силе су од Вучића захтевале више „независних“ министара, попут Ивана Вејводе, Чеде Јовановића и других „експерата“, фактички тражећи да он смањи сопствени утицај у односу на претходну владу. Не верујем да су задовољни његовим избором, јер је лични утицај повећао, и то се види не само по томе што се углавном окружио министрима чија лојалност не долази у питање него је на чело појединих ресора поставио људе у изразу и капацитету да ће се само звати министрима, имајући суштински функцију оперативних заменика. Његових. Тиме Запад никако не може бити задовољан, јер му се простор бочних утицаја додатно смањио. Руси су, са друге стране, углавном добили оно за шта су били заинтересовани, док ће у највиталнијим ресорима и они редовно наилазити на Вучића. Зато је смисао „ратног кабинета“ у томе што је ово влада која ће једнако моћи и да се договара и да ратује, за разлику од прве, која је била много јача у првом и, част изузецима, веома бледа у другом. Судећи према том избору и свести о приликама које долазе, не бих искључио да ће ова влада донети више кадровских промена по дубини него две претходне. На крају, биће то влада чији ће први високи гост бити Џозеф Бајден, најтежа америчка артиљерија за претње и притиске, који ће себи дати у задатак да Вучићу саопшти са чим би у Србији требало да сачека Хилари Клинтон кад она седне на место председника. Вучић, наравно, није неко ко ће му гласно рећи да ни Трамп на изборима није без шанси, али, за надати се, ни неко ко не може себе да замисли једног дана у кожи Бојка Борисова, човека кога је Бог првог дана послао новом Вучићевом кабинету, ненамеран да проверава ко је ту геј, а ко стрејт, већ да ли се ради о свету који уме да чита знакове на небу. Извор: standard.rs Зато је веома незахвално прогнозирати њено трајање, утолико пре што ће то бити и влада са којом ће Вучић истаћи свог кандидата на веома важне председничке изборе и дефинитивно је водити кроз веће унутрашње и спољне ломове него претходну. Ако ратни кабинет изгуби своје битке, већ за годину и по дана, Србија ће бити на новим парламентарним изборима, углавном одређеним резултетом председничких и таквог урушавања владе. Ако се сачува и победи, то никако неће бити без многих поцепаних једара на њој, тако да ће је у најмањем за исто то време чекати темељна реконструкција.