Правда

Руска амбасада у Кијеву је запуштена, дипломате су отишли, само су још чувари ту. Недавно је долазак новог руског амбасадроа пропао зато што је украјинска влада одбила да му да акредитив. У Москви, опет, већ месецима нема амбасадора из Кијева. Тренутно нема дипломатских односа између земаља иако званично ти односи нису прекинути.

Песимисти у прекиду дипломатских односа и одбијању разговора виде знак за скори почетак „великог рата“. Индиција за то заиста има још неколико. Тако се борбе на линији раздвајања на истоку из недеље у недељу пооштравају. Мировни споразум из Минска је постао само безвредан крвави комад папира. Посматрачи извештавају да се на фронт довлачи све више тешког наоружања. Војни стручњаци у Русији и земљама НАТО говоре о кретању руских јединица у пограничном подручју. Говори се о „прегруписању“ или о „маршу“. Обе ствари звучи претеће.

А онда још и ово: руска тајна служба ФСБ је спречила терористичку операцију Украјинаца на полуострву Криму; наводи се и да су смртно страдала двојица Руса током те украјинске агресије. Одмах је председник Русије Владимир Путин из тога закључио да се неће одржати разговори о Споразуму из Минска. Тражи ли Русија изговор да би кренула у акцију?

Зар није и рат Русије против Грузије – пре тачно осам година – такође избио у августу? Зар нису и тада Олимпијске игре скренуле пажњу светске јавности? Зар не делује Запад као да је паралисан – Сједињене Америчке Државе у изборној борби, Европљани ослабљени? Кад, ако не сад? То питање би могли постављати тврдолинијаши у Кремљу и пустити на вољу својој експанзионистичкој машти. Јер, с њиховог империјалистичког гледишта, анексија Крима и скривена војна подршка сепаратистима у Донбасу сигурно не треба да буду последња реч.

Из таквих нагађања, чињеница о борбама у источној Украјини и интерпретација војних маневара настаје коктел са укусом ратног страха.

Мешавина настала у Кремљу у Кијеву изазива језу, а у Бриселу, Берлину и Паризу мучнину. Јер Путин помоћу војних претњи очигледно жели да постане господар свих процеса у којима се одлучује судбина Украјине. Ту позицију моћи би, међутим, руско вођство могло да изгуби уколико зарад једног копненог појаса у источној Украјини ризикује отворени рат. Економске санкције Запада би се вероватно још једном пооштриле, а руска привреда би даље слабила.

Тако да Русија за сада остаје тек при претњама и боцкању. Украјина 24. августа слави четврт столећа независности од Москве. Кремљ је већ успео да ту фешту поквари. Извор: Дојче веле