Правда

Пише: Љубан Каран Обе варијанте састава владе у Хрватској након избора одговарају САД – победа ХДЗ потпуно, а победа СДП мање. Могло би се рећи да на хрватску изборну сцену тако гледа и цео Запада. Опрез и резерве према ХДЗ биле су присутне све до дефинитивног пораза левог крила, које су чинили комунистички кадрови. У ХДЗ је сада остало само десно крило, проусташко, тако да више ризика у сарадњи са њима нема. То је вишедеценијски проверена ствар и за НАТО и за западне обавештајне службе. Опрез у сарадњи остаје према СДП. Нису аналитичари у тајним службама на западу луди, па да не знају оно што знају и врапци на грани – да су се КГБ и Руси у свом обавештајном продору на Балкан првенствено ослањали на хрватске комунистичке кадрове. Тако је било још од времена јаке Коминтерне, од Марка Месића, Стеве Крајачића, од кога је зазирао и Тито, као и армије других. Зашто су за КГБ хрватски кадрови били кориснији у обавештајном смислу, док су сви мислили да су Срби Русима главна веза? Зато што је и у највћој еуфорији комунизма и социјализма бар 80 посто Хрвата нагињало према Западу и имало директне везе, родбинске, пријатељске или неке друге са емигрантима. Сем тога, само су хрватски комунисти били заједно са усташама у затвору за време Краљевине Југославије и тамо су склапали јаке везе до тајног пријатељства. Циљ стварања обавештајних позиција међу хрватским комунистичким кадровима није било сагледавање Хрватске нити Југославије, него обавештајни продор на Запад, а то се преко Срба није могло урадити. Репови тих веза живе и данас јер су се преносиле са колена на колено, и то Запад веома добро зна. Такви поратни кадрови или њихови наследници позиције су стекли или у левом крилу ХДЗ или у СДП. Зато Запад зазире и има резерве према лево орјентисаним Хрватима. Много су им поузданије усташе. Стога је за Запад битно да на предстојећим изборима победи прочишћени ХДЗ, јер га сада чини само десно крило које је под потпуном америчком контролом још од сусрета Туђман – Шушак у Торонту. У широку акцију овладавања ХДЗ, па тако и Хрватском, био је својевремено директно укључен и амерички министар одбране Виљем Пери, који је са Шушком постао „прави пријатељ“. Због свега тога нема осуде дивљања усташког покрета у Хрватској, па се и на појаве осталих облика фашизма гледа затворених очију. Јак интерес је у питању у ситуацији жестоке борбе за доминацију Балканом, где се више не бирају средства. За Запад то и није лоша позиција јер подржавати такве кандидате које сад има ХДЗ много је лакше ћутањем него рећи о њима нешто позитивно. Таква подршка јесте перфидна и неприметна, али истовремено пресудна, тако да је потпуно изгубљеној ХДЗ створила реалне шансе. Пре тога због афере Карамарко нису имали изгледа за победу. Снажна је то подршка када Србија „пријави“ Западу дивљање фашиста и усташа „које Запад није приметио“, а они након тога ћуте или кажу нешто у смислу – сви смо криви и сви морамо водити рачуна о свом понашању. Хрвати су поруку схватили, ХДЗ такође, јер се понаша још дрскије и жешће, само ми овде поруку нисмо схватили. То и јесте циљ – да ми мислимо како је западно немешање по питању усташтва и фашизма у Хрватској израз највишег нивоа европских стандарда и поверења у своју чланицу да је сама способна да се избори са негативним појавама. Перфидну западну подршку ХДЗ схватио је и Зоран Милановић и из ње погрешно закључио зашто њега не подржавају. Зато се ових дана максимално труди да се макне са позиције са левог ка десном центру. Према многим изјавама и ставовима, чак је прешао сасвим на десничарске позиције не би ли уловио понеког гласача супротног табора и наклоност Запада. Сада је тешко проценити да ли је нека изјава потекла од СДП или ХДЗ, јер готово и да нема разлике. Милановић не разуме да није ствар у изјавама и ставовима, него историји и обавештајним играма. СДП, за разлику од ХДЗ, није прочишћена челичном метлом од комунистичких кадрова, и у томе је ствар. У томе је опрез. Знају они ко је био оснивач ове странке – Ивица Рачан – и коме је био наклоњен. Знају да су за њега на првим слободним изборима гласали Срби из Хрватске. То је већ довољан разлог за сумњу и да буду резервисани према Милановићу. Уосталом, можда више и није тако важно ко је у Хрватској на власти. Она је постала НАТО држава и из тог загрљаја се неће извући. Предизборна кампања у Хрваткој се захуктала и по свему личи на сваку другу у региону сем по питању српског питања. Представници две највеће хрватске странке – ХДЗ и СДП – категорички тврде да ће победити на изборима и да ће за време њиховог мандата све у Хрватској да расте сем пореза и осталих дажбина, који ће да падају. Пуна су им уста „господарства“ и бриге за обичног човека и његов нарушени стандард. Ипак, најаву конкретних потеза према Србији, Републици Српској и српском корпусу уопште итекако треба схватити озбиљно. Многи у Србији мисле да би победом Милановића и СДП на изборима ситуација за Србе у Хрватској и српско-хрватске односе била повољнија. Да би Милановић обуздао дивљање усташа и клерофашистичких екстрема уопште. Права је истина да се накарадна политика према Србији и Србима не би битно променила сем што би постала перфиднија и подмуклија. Можда је за Србију боље да је политика отворено непријатељска, како је сада води ХДЗ, јер је таква видљива за цео свет и лакша за критичко раскринкавање. Ако неко не верује у ову тезу, нека се упита зашто се исељавање Срба из Хрватске за време веома дугог мандата владавине СДП није зауставило. Зашто повратак избеглих Срба није омогућен, него је перфидним државним потезима и мерама потпуно онемогућен. Изјаве у овој предизборној кампањи све објашњавају. Једино у чему су се председник ХДЗ Андреј Пленковић и председник СДП Зоран Милановић сложили у ТВ емисији Дуел на ХРТ-1 (12. августа) јесте да су неопходне оштре и још оштрије мере преме Србији. То је стара и поразна пракса у хрватској политици – они који се жестоко свађају по свим питањима увек се сложе да према Србима мора оштро и још оштрије. Иако је Пленковић био крајње оштар, Милановић се трудио да у том смислу буде још радикалнији. Тврдио је да је садашња влада ХДЗ исувише блага и објаснио како би он то урадио као премијер: „Требало је пре почетка приступних преговора и отварања поглавља отићи у Брисел и отворено и јасно рећи – господо, ми не дозвољавамо отварање поглавља за Србију док не укине спорни закон који угрожава хрватске држављане, и на томе истрајати“. Тако Милановић директно даје до знања да ће му једна од првих мера, ако победи на изборима, бити потпуна блокада приступних преговора Србије са ЕУ. Треба му веровати, јер је и он на крају схватио да се избори у Хрватској добијају антисрпским деловањем и у 21. веку. Навео је као пример свој енергичан потез у вези са блокадом границе према Србији и економским мерама због некоректних потеза Србије у вези са мигрантима. На опаску Пленковића да је тада попустио, Милановић тврди да то није тачно јер је тим потезима натерао Србију да, као и Хрватска, културно и организовано превози мигранте до границе, а не да их пушта преко ливаде. Очито је да Милановић има озбиљан проблем и да му је јасно да већина Хрвата подржава усташки покрет. Јер зашто би иначе изјавио да и он има неке породичне везе са усташама, да му је мајка из једне такве породице, али да то његовом оцу није сметало да ступи у брак с њом. Шта је то него додворавање бирачком телу наклоњеном овом покрету не би ли се таквом изјавом зарадио понеки глас на изборима. Уосталом, чему сада такво изношење личних података у јавност када је до сада о томе ћутао као риба. Штавише, Милановић бежи од неких ставова и симбола великог дела политичке групације коју представља када каже: „Туђман и Тито су носили звезду, али ја ту капу нисам носио“. Пленковићево величање Мире Барешића и угао гледања на догађаје у Србу приликом обележавања дана устанка у Хрватској је потпуно у складу са ставовима усташког покрета и њиховог гледања на антифашисте. Изненађење је како у својим најновијим политичким трансформацијама на Срб гледа Милановић. Рекао је једну истину – да је у Србу подигнут устанак народа Лике, значи Срба. Али не каже да се по основу тога Хрватска након Другог светког рата представљала као антифашистичка република и приграбила сва права по том основу. Он је објаснио да је споменик у Србу финансирала влада ХДЗ и приказивао тај потез не као нешто добро, него као нешто компромитујуће за ту странку. Исто тако, врло чудан став који јасно говори о перфидности Милановићеве политике према Србима јесте његова осуда понашања актуелног министра културе Хрватске Златка Хасанбеговића. Док га Пленковић потпуно подржава, Милановић осуђује Хасанбеговића, али не зато што подржава усташтво и фашизам, него зато „што о томе треба шутјети да нам не гради штету“. Испада, бар је такав утисак оставио, да се и он слаже са Хасанбеговићем, али да о томе не треба јавно говорити јер наноси штету. У дуелу Милановића и Пленковића било је покушаја компромитације противничке странке, али не и међусобног омаловажавања. И један и други су рекли да се веома цене и уважавају, јер су својевремено, 90-тих година, заједно радили у Министарству вањских послова. Њихове блиске и пријатељске везе које су некада биле јаке сада отварају и трећу постизборну могућност – много лакше стварање велике коалиције, коју би чинили ХДЗ и СДП. Та могућност је далеко израженија него у време Карамарка иако сада и Пленковић и Милановић тврде да о томе не размишљају, него искључиво о победи и самосталној влади. Оно што би посебно требало да забрине српски корпус јесте идентично гледање ове двојице – од којих ће један сигурно бити председник владе и креирати политику Хрватске – на ситуацију у БиХ. И овде је Милановић био отворенији и радикалнији. Рекао је да Хрватска мора хитно заштитити хрватски народ у Босни од мајоризације, јер се број Хрвата у Републици Српској нагло смањује. Ова изјава Милановића потпуно је у складу са овогодишњим говором бањалучког бискупа Фрање Комарице на комеморацији погинулим усташама у Блајбургу. И он је рекао да су Хрвати у бањалучкој регији веома угрожени и да су пострадали. Чак је спомињао да је над њима извршен геноцид. Тако је политички заокрет Зорана Милановића удесно постао још очитији, јер су му гледања на решавање хрватског питања у БиХ радикалнија и од ХДЗ. Тако и по политичким погледима велика коалиција постаје велика могућност. И Пленковића и Милановића веома љути и забрињава недавни сусрет Милорада Додика и Бакира Изетбеговића, јер је тако, према њима, хрватски народ у БиХ потпуно искључен из одлучивања о најважнијим питањима. Али Милановић тврди да то неће моћи тако да иде и да Европа неће мирно гледати на такве договоре, јер су и босански Хрвати држављани Европске уније. Ова Милановићева тврдња је сасвим тачна, јер сваки босански и херцеговачки Хрват има хрватски пасош, па тако припада ЕУ. То је давна одлука још из 90-тих година да сваки Хрват на свету има и хрватско држављанство, без обзира где живи. Јасно је да овде нешто друго мучи Хрвате – да ли ће се Бакир Изетбеговић приклонити Турској или САД. Мала могућност да се у расколу између САД и Турске Изетбеговић стварно приклони Турској велика је брига за Хрвате. То за њих није само стратешка него помало и психолошка ствар, јер се ради о традиционалној сарадњи Бошњака са Хрватима и Хрватском. Тридесет одсто усташке војнице НДХ чинили су босански муслимани. Џафер и Осман Куленовић били су потпредседници владе НДХ. Сарадња је настављена и са усташком емиграцијом након Другог светског рата. Осман је изручен југословенским властима и осуђен на смрт. Џафер је побегао у Сирију, одакле се прикључио Павелићевој усташкој организацији Хрватски ослободилачки покрет. Његов син Нихат наставио је активности на придобијању муслимана за усташки покрет, али га је наводно Удба убила у Минхену. Сарадња је настављена и током грађанског рата у СФРЈ, и тако је настала Бошњачко-хрватску федерација БиХ. Став Бакира Изетбеговића може ту традицију да поремети ако Ердоган успе на њега остварити већи утицај од САД. Ово је прва предизборна кампања у којој се не зна које су то разлике у политици према Србима, према Републици Српској и према Србији када су у питању ХДЗ и СДП. Разлике у гледању на српско питање су се сасвим истопиле, па та политика изгледа сасвим слична, ако не и иста. Тако испада да за нас и није важно ко ће победити на изборима у Хрватској – исто нам се пише. Време ће показати да ли су то само предизборна наклапања или је у питању план даљег заоштравања односа са Србијом и Републиком Српском ради дестабилизације комплетног региона. Оно што је у овој причи тужно је чињеница да у актуелној предизборној кампањи нико не спомиње Србе у Хрватској и њихове гласове. Ни лидери у Дуелу нису их поменули ни једном реченицом у разговору од преко два сата. Срби су потпуно маргинализовани, што је био давнашњи сан усташког покрета. Етничко чишћење је дефинитивно успело. На прошлим изборима је и било некакве борбе за српске гласове – уствари њихова три гарантована заступника у Сабору. Због важности гласова у Сабору није се презало ни од велике обавештајне афере са Мирком Рашковићем. На овим изборима за Србе се чак ни толико неће чути. Да ли је несрећни Милановић заборавио да су Срби из Хрватске изгубили део свог националног бића гласајући редовно на изборима за његову странку од када она постоји, још од Ивице Рачана. Да ли су му сад, када Срба такорећи више нема, српски гласови компромитација по основу које ће изгубити много хрватских? Не изјашњава се, али његово понашање говори све – у последњих годину дана Србе није ни поменуо сем по злу, као опасност и реметилачки фактор идиле на Балкану. Може тако да се понаша зато што зна да ће му Милорад Пуповац и СДСС ионако дати гласове када зашкрипи – а коме ће другом, неће ваљда усташама? Довољно ће бити да поведе рачуна о комфору три српска представника и све ће би у реду, као и до сада. Ствари са српским народом морају ићи онако како је одавно зацртано – етничко чишћење. Да се гласови бирача у Хрватској добијају антисрпским деловањем схватиле су и мале странке. Зато такву шансу не пропушта ни Мост, чији се представник, министар унутрашњих послова у актуелној влади Влахо Орепић, устремио на Србе у Хрватској. Оптужује их да лажним пријављивањем места боравка лажирају резултате избора у Хрватској. Мост на овим изборима има велике амбиције, и зато Орепић покушава једним ударцем да убије три муве. На удару су Срби у Вуковару, где покушава да их заплаши, да разбије СДСС као најјачу српску странку и да реши латентан проблем овога града – двојезичност. Јер, ако Орепићева провера места пребивалишта покаже да је број Срба у Вуковару пао испод тридесет посто, немају право на двојезичност. Тако се онај чија је обавеза да по основу министарске функције заштити Србе од усташког дивљања устремио на њих ради већег броја гласова на изборима за своју странку. Ако нас ЕУ и након избора у Хрватској буде упућивала да сами морамо средити наше међудржавне односе са Хрватском, која нас не жели у ЕУ, значи да је одлука пала и да Србију не жели ни ЕУ. То значи да је након широке мировне иницијативе пропала и идеја о европском путу Србије, бар што се тиче уласка у ЕУ. Уосталом, шта ћемо у Унији у којој се тако много пита проусташка Хрватска. У том случају нису они наше друштво и наша будућност, нити усташе из Хрватске, нити они који их прихватају и толеришу. Ако се нађе неко ко је у стању да дисциплинује Хрватску и да њено унутрашње политичко уређење стварно доведе на европски ниво, тада идеја о европском путу Србије може да опстане. Ко би то могао бити? Немачка? Сумњам, али, ако и може, питање је до када. САД свакако може, са три речи – ако хоће. Зато је најпаметније о српско-хрватским односима разговарати са америчким потпредседником Џозефом Бајденом приликом његове посете Србији. Тада ћемо сазнати да ли смо добродошли овакви какви јесмо, војно неутрални и са јаким пријатељским и пословним односима са Русијом и Кином. Ако нисмо добродошли, или ако је уцена неприхватљива (у виду прихватања независности Косова), бар ћемо знати где то Американци повлаче „линију ватре“. Треба имати у виду да Бајден долази у тренутку када ни њима не цветају руже. Није више у питању само њихово несналажење у Сирији и Украјини него светска афера око пропалог пуча у Турској прети да потпуно поремети стабилност НАТО пакта. У тој ситуацији није за очекивати ароганцију и тешке уцене према Србији, али све је могуће. Одговоре на неке уцене везане за Косово унапред су дали влада и сви други фактори у Србији који нешто значе. Тако и нема смисла да Бајден поставља питања на која зна да ће одговор бити негативан. Бајдену би отворено требало рећи да ми знамо да они утичу на хрватску политику према Србији бар онолико колико су утицали на ратна збивања у грађанском рату. Пред Бајденов долазак из Хага је стигла нечекивана вест – бивши председник Србије Слободан Милошевић није одговоран за ратне злочине у БиХ. Јесте то добра вест ако није у питању нова политичка игра са којом ће Хрватска након избора итекако имати везе. Јер, ако није крив Милошећ и Србија, одговорност пада на Републику Српску и ето повода да се она растура. Зато су предизборни говори у Хрватској и говори у Блајбургу били уперени према Бањалуци. Сигуран сам да ова и оваква Србија неће оставити на цедилу нашу браћу преко Дрине не само због обавезе преузете Дејтонским споразумом него због историје и срамоте. То би свима који планирају њено растурање требало јасно рећи. Јер, као и раније, они ће ударити тек онда када буду сигурни да се Србија неће мешати. У супротном неће ни кренути. Извор: standard.rs