Правда

Пише: Предраг Ћеранић Почетком августа на сарајевском порталу zurnal.info објављен је текст Како је телевизијски водитељ прекинуо истрагу против Милорада Додика, у којем се препричава наводни телефонски разговор између предсједника Републике Српске и познатог босанскохерцеговачког новинара Мате Ђаковића, а који је вођен, како се наводи, током маја. Текст за циљ има дискредитацију предсједника Српске, главног тужиоца Тужилаштва БиХ Горана Салиховића и поменутог новинара, а представљен је као извориште све већег сукоба главног тужиоца и министра безбједности у Савјету министара БиХ Драгана Мектића, иначе кадра СДС.

Не улазећи у природу спора између министра Мектића и главног тужиоца Салиховића, оно што јесте огроман политички и безбједносни проблем је да се поново транскрипти телефонских разговора појављују у медијима, темпирано и као средство политичке дискредитације. Милорад Барашин, који је дужност главног тужиоца обављао у претходном мандату, дискредитован је тајно сачињеним видео-записом који је емитован на једном јавном емитеру, након чега је одступио са свог положаја. Афера „Снимак“, дуго присутна на медијској и политичкој сцени Републике Српске, такође се заснивала на тајном прислушкивању и препакивању разговора. Објављивање разговора сачињених без одобрења саговорника представља кривично дјело за које је прописана затворска казна, која је строжија уколико су у ову незакониту радњу укључена службена лица. У овом случају није објављен снимак разговора, већ текст који се, како аутор тврди, на њему заснива, а треба да послужи као средство за политичку елиминацију. Ако су високо позициониране личности у БиХ и даље мете обавјештајног подземља, које се не либи да почињене незаконите активности учини доступним јавности, чему се грађани ове земље могу надати у погледу заштите своје приватности?

Иако је препричани транскрипт наводног разговора данима био ударна тема у сарајевским и медијима у Српској који су наклоњени опозицији, нико од званичника Српске није се оглашавао на ову тему, као да су навикли да их безбједносне агенције са нивоа БиХ прислушкују и да, без имало стида и бојазни од покретања одговорности, резултате свог незаконитог рада представљају јавности. СДС министар Мектић је, полемишући са главним тужиоцем, претходно најавио да ће „објелоданити доказе“ о Салиховићевој опструкцији истрага које су у овом тужилаштву покренуте против предсједника Додика, а, након што се на медијском простору распламсала афера, институцијама Српске поручио да ће „тек да их заболи“ оно што намјерава да објелодани.

Из опозиционих партија одапињани су захтјеви за оставкама, а позиција у Српској суздржавала се од било каквог коментара. Тек је Ђаковић, након пуних седам дана, у интервјуу за телевизију N1 објаснио да јесте разговарао с предсједником Додиком након што је у његовој ауторској врло гледаној емисији Телеринг гостовао Салиховић, те је само препричао тек обављен, још неемитован интервју. „Ја сам ту информацију пренио Додику прије него што је објављена на телевизији. Изнио сам свој став и мишљење, можда сам нешто додао, али то је тако. Не спорим тај транскрипт. Звао сам Додика и рекао му шта је отприлике речено, и то је мој став“, рекао је Ђаковић за N1. Уједно је и поручио: „Било би интересантно да ови што ме прислушкују пусте транскрипт разговора са високим дужносником СДА. Можда би се из тога видјело зашто је баш сада објављен овај транскрипт.“

Након тога је на исту тему услиједила и реакција предсједника Додика, који је изјавио да појава транскрипата његових телефонских разговора у јавности указује на то да је његов телефон прислушкиван и да му није познато да ли за то постоји налог. Ако је и постојао налог, нагласио је предсједник Српске, онда се поставља питање откуд транскрипти разговора у јавности и стим у вези је подсјетио да се, према закону, транскрипти могу употријебити искључиво у судском процесу и на суду и да на тај начин не могу бити злоупотријебљени у јавности.
Као што то обично бива у БиХ, механизми за контролу рада служби безбједности, како они којима располаже законодавна власт у виду скупштинских комисија за надзор над радом Обавјештајно-безбједносне агенције БиХ и других служби безбједности, тако и они који стоје на располагању извршној власти, као што је Обавјештајно-безбједносно савјетодавна служба при кабинету предсједавајућег Савјета министара БиХ, нису се огласиле.

Да ли то значи да је Босна и Херцеговина земља неприкосновених тајних служби, које указујуу на безбједносни проблем, не обазирући се притом на високу позицију онога ко је операцијом захваћен? Прије ће бити да је БиХ неуређена земља у којој у области безбједности нико ни са ким искрено не сарађује и у којој се више баве једни другима. Незаконито прислушкивање као правна категорија постоји само на папиру. У пракси то није кривично дјело. Иако је било више афера, нико никада у БиХ по том питању није одговарао, те се транскрипти разговора свако мало појаве у медијима и служе као необориво средство за дискредитацију политичких противника. У том смислу сезона лова је непрекидно отворена, свако свакога може тајно пратити, видео и тонски снимати и фотографисати. Ако снимљени материјал има употребну вриједност, лако је наћи портал који ће то објавити, што други медији преносе, и забави никад краја. Важан је само садржај разговора, а не како се до снимка дошло – реченица је коју су често изговарали опозициони лидери у Народној скупштини Српске, алудирајући на аферу „Снимак“, којом су жељели компромитовати премијерку Цвијановић.

У односу на број становника БиХ је и даље водећа европска земља по бројности грађана који су отишли на сиријско ратиште. У БиХ постоји густа мрежа параџемата, енклава које су изван јурисдикције Исламске заједнице БиХ, и који су уствари регрутни центри најпознатијих терористичких организација – Исламске државе и Ал Каиде. У БиХ се догодило неколико терористичких аката, актери су или погинули током извођења терористичког напада, или су осуђени, али позадина је остала нерасвијетљена, а налогодавци и инспиратори и даље су невидљиви. Извор: Фонд стратешке културе