Правда

Пише: Фјодор Лукјанов Половином текуће деценије Немачку су сматрали за јединог кандидата за улогу спасиоца европског пројекта и архитекту његовог обнављања. Такви изгледи нису одговарали баш свима, али су такву реалност сви признавали. Преломни моменат дошао је са таласом избеглица у лето и јесен 2015, када став који је заузела канцеларка Немачке, Ангела Меркел, прво, није прихватила већина европских земаља, и друго, он се показао као катализатор погоршања проблема, а не као начин за његово ублажавање. Већ има најмање 15 процената оних, а то очигледно није максимум, који су уплашени и незадовољни због промена и непријатељски доживљавају промењену реалност. Против нових сиромаха окрећу се политичке снаге које ничу у Европи, а проглашене су за популистичке - антиимигрантски покрет Пегида и противници европске интеграције из партије Алтернатива за Немачку. Само појављивање таквих политичких снага на сцени у Немачкој - представља - знак озбиљних промена. Криза са мигрантима ударила је на читав систем представа - од ауторитета Ангеле Меркел и веровања да политички естаблишмент схвата шта ради, па до, а то је најважније, (не)уверености људи у сопствену безбедност. Из различитих разлога, Старим Светом се шири осећање узнемирености: негде се плаше терористичких напада, негде новог банкарског краха, негде - губитка националног идентитета због прилива елемента другачије културе (Источна Европа). Међутим, општи осећај недостатка безбедности има политичке последице. Талас насиља који се доживљава као појава коју све мање контролише било ко из власти, повећава неповерење маса према елити „отргнутој од корена“, што је иначе светски тренд. Све више „обичних људи“ сматра неправедном глобалну ситуацију и расподелу материјалног благостања, што подрива легитимност владајућих класа. За западна друштва заштита суверенитета и одупирање спољним непријатељима - уопште нису тема. Напротив, у Европи се до недавно сматрало да се суверенитет демонстрира, а ако је објављивано да од неке земље долази опасност (као што се то недавно десило у случају са Русијом), онда се радило о виртуелној, а не реалној претњи. Немачка улази у период избора - по распореду парламентарни избори треба да се одрже у јесен 2017. Избори ће се одржати после судбоносних гласања која могу, не мање од референдума у Великој Британији, да преокрену светску атмосферу - председничких избора у САД и Француској. Невелик, али важан тест биће поновни, други круг избора председника Аустрије ове јесени. У мају је кандидат ултрадесничара изгубио са малом разликом од „зеленог“ супарника, а резултати су анулирани на процедуралној основи. Да ли је после Брегзита, терористичког напада у Ници и суседној Баварској већина Аустријанаца као и раније на страни „зеленог“, а не борца са мигрантима? До сада је мало ко сумњао да ће Ангела Меркел остати лидер Хришћанско-демократске партије и повести ЦДУ/ЦСУ на изборе које ће добити, иако једва, али да ће моћи да формира некоалициону владу. Околности које се мењају могу да покваре тај сценарио. Ветар дува у једра Алтернативе за Немачку без обзира на скандале који потресају ту партију и на очигледну антипатичност њеног лидера. Баварска ЦСУ све очигледније се не слаже са канцеларком, пре свега по питањима избеглица. Од самог почетка, Баварска се прва налазила на миграционом удару, а сада је претрпела два узастопна крвава инцидента (сем минхенског психопате и - Авганистанац са секиром у Вирцбургу прошле недеље). Обе највеће политичке заједнице - и конзервативци CDU/CSU и социјал-демократе - подељене су отприлике по пола по питању миграције, (сада је то још и питање безбедности), тако да се линија раздвајања не подудара са партијским дељењем. Описана криза партијског система у целини намеће и крупно преформатирање укупне слике. Ипак, проблем није у конкретним политичарима, па и тако значајним као што је Меркелова, нити у судбини појединих партија. Немачка је заједно са читавом Европом дошла до границе кад је потребан нов политички дневни ред, други систем приоритета, задатака и концепцијских приступа. За сада није јасно како до њега доћи. Немачка је изразит пример земље у којој је унификовани центризам потиснуо идеолошке разлике из политике. После хладног рата то се десило у многим европским земљама, али у Немачкој - у највећој мери. Као што је умесно приметио филозоф и социолог Александар Филипов, сасвим је могуће да Немачкој сада није потребан Хелмут Шмит (Хелмут Шмит - канцелар социјал-демократа 1970-их који је умео одлучним и правилним поступцима да потисне црвени терор), већ Карл Шмит (Карл Шмит - филозоф и правник, теоретичар диктатуре, један од највећих, али контрадикторних интелектуалаца ХХ века). Другим речима, без осмишљавања нових основа државе и власти, само текућа политичка кретања - ништа неће донети. Формирање модела развоја у замену за онај који је исцрпљен током четврт века после хладног рата није могуће без идеолошке расправе, међутим, нема ко да је озбиљно води. У Немачкој су популарне левичарско-либералне идеје (у духу партије зелених) - то је један од главних резултата развоја после Другог светског рата, посебно после хладног рата. Ипак, у насталим околностима тешко је претпоставити да ће се такви ставови наћи у основи државне политике, вероватније је да ће они успоравати формирање кориговане линије. Левичарски спектар, његов гласнији део, налази се - изван игре, њему генерално више одговара сопствена маргиналност. Свој идентитет умногоме су изгубиле социјал-демократе, а конзервативно крило тешко да је у стању да изнедри нешто ново. Конзервативни мејнстрим - је Ангела Меркел, односно, оличење оног истог супер-центризма. Баварци су - регионална сила, „староконзервативци“ националног правца - анахронизам екстремне и ксенофобске обојености и немају никакав програм сем „не пуштати“. Настаје парадоксална ситуација. Немачка елита се дуго времена свим силама бранила од лидерских амбиција које су јој све чешће приписивали страни коментатори, али је на крају „сазрела“ да их призна и прихвати (најновији доказ је објављен пре мање од две недеље - „Бела књига“ Министарства одбране). Међутим, управо сада је за реализацију тих тежњи потребан артикулисан идеолошки рецепт - како обнављати распршену реалност. Рецепт ће неминовно бити формулисан и под притиском околности. Неће бити јединственог извора, али његов саставни део могу да буду крупни бизнис, дисциплинована и ефикасна заједница оних које у Русији уопштено називају структурама силе, ветерани ЦДУ, попут министра финансија Волфанга Шојблеа. Има својеврсне симболике у томе што су се у последњих годину и по упокојили великани прошлости - бивши председник Рихард фон Вајцзекер, бивши канцелар Хелмут Шмит, истакнути политичари Егон Бар и Ханс-Дитрих Геншер. Готово да није остало неприкосновених ауторитета, Хелмут Кол одавно је тешко болестан. Прилично је очигледно (на основу већег дела изнетих мишљења не само о тероризму, него и у вези са резултатима референдума у Великој Британији) да је будући ослонац - идеја јаке и самосталне државе. Парола бунтовника против естаблишмента је - вратити контролу држави, нацији и друштву. Ако владајућа класа не узме у обзир тај захтев, онда неће владати ситуацијом. Вероватно ће се таква расположења и претворити у мејнстрим. То значи да епоха наднационалне „Велике Европе“ одлази у прошлост. А каква ће у XXI веку бити „Европа Отаџбина“ о којој је некада маштао Шарл де Гол, ускоро ћемо видети. Извор: fakti.org