Правда

214 година касније, у Руској империји било је 55.173 цркве, 29.593 капеле, 112.629 свештеника и ђакона, 550 мушких и 475 женских манастира у којима је укупно било 95.259 монаха и монахиња.

То је ситуација у којој се Руска православна црква нашла фебруара 1917. године, након прве успеле револуције којом је цар свргнут с власти.

Када су бољшевици октобра месеца те године извршили државни удар (и касније га назвали "револуцијом", иако га је Лењин звао "превратом") те преузели власт, једна од првих ствари која су урадили била је сепарација државе од Цркве, која је управо обновила патријархат и на ту функцију изабрала митрополита московског Тихона.

Потом су уследиле одлуке о конфискацији црквене имовине, као и бројне друге мере које су имале за циљ да сузбију религијску делатност и да створе начисто атеистичко грађанство; посебно је на удару била Руска православна црква, као највећа верска организација, мада не искључиво она.

Потом је уследило насиље.

Злочина против црквених великодостојника, монаха и свештенства било је на све стране, и често су попримали огромне размере и дивљачка својства.

Навешће се неколико примера.

Први митрополит којег су бољшевици убили био је Владимир Кијевски, већ 25. јануара 1918; мучен је, тучен и упуцан. Пре смрти се молио Богу да опрости његовим џелатима.

У долини реке Дон, 80-годишњег монаха су претукли на смрт кундацима. Једног свештеника, извесног Дмитрија, скинули су голог на гробљу и одсекли му руку кад је покушао да се прекрсти, након чега су га убили. Другог су извукли из храма, псовали га, раскомадали му лице и лишили живота.

У Вороњежу су наводно скували у кључалом катрану седам монахиња које су се молиле за победу Беле гарде (анти-бољшевика у Руском грађанском рату). Понегде су пуцали у читаве верске процесије. Безбројни храмови су скрнављени и рушени.

Након што је егзекуција архиепископа пермског Адроника наишла на одобравање локалних житеља (ко зна шта је радио, али гледајући данашње црквене великодостојнике није нам тешко да замислимо), бољшевици су охрабрени масакрирали огроман број свештеника.

Свуда се дешавало да чекисти убијају чак и људе који су дошли по тела попова, најчешће саме попадије, често социопатским методама (рецимо, супрузи свештеника који се презивао Моковски, у Харкову, чекисти су одсекли руке, изболи груди и тек је онда убили).

Дешавало се и да бољшевици дозволе свештеницима да прво одрже опело за себе и друге свештенике и лаике који ће са њима бити убијени. Један петроградски свештеник (који се дрзнуо да одржи опело за жртве бољшевичког терора) бачен је с литице у Финском заливу скупа са још 32 људи управо након таквог обреда.

Наравно, није свуда било исто, и све је зависило од процене бољшевика да ли се нешто може или не може, у смислу народне подршке. Ако би већи део локалне популације био религиозан, ако је физички бранио цркве и манастире и свештенство, нису могли све да побију, а није им било ни у интересу да све те људе одбију од себе; не, њима је био циљ да људе аргументима убеде да Бог не постоји и да је целокупна религија у служби затупљивања маса са циљем лакше контроле и експлоатације.

Разлози за убиства су били разни: неко се молио за победу Беле гарде, неко је нападао атеизам, неко је говорио да су закони Бога изнад закона државе, и томе слично. Један кримски поп, неки Угљански, убијен је зато што је украшавао кандила и чираке са свећама зеленим тракицама уместо црвених.

Било је ту и страха бољшевика, јер они нису могли знати да ли ће револуција успети или не, па су радили на елиминацији свих елемената који би могли да их сруше.

Фотографија на коју се ослања овај текст има опис који гласи: "Руски грађански рат. Свештеник који се усудио да се моли за душу цара мучен је па убијен". Наведени извор је књига "Русија 1904-1924. Револуционарне године" аутора Ерика Башета.

Датум када је фотографија настала је 1918. Пошто је царска породица Романов убијена у ноћи између 16/17. јула, то би значило да је анонимни свештеник страдао у другом делу те године.

Наравно, све то под условом да је опис тачан и је фотографија аутентична. Треба увек бити здраворазумски скептичан када нема непосредних доказа у прилог нечега. Ипак, имајући у виду да је руски клер током грађанског рата 1917-1922. године и због мањих ствари губио главу, махом ни због чега, није незамисливо да је ово тачно. Извор: Телеграф