Правда

Пише: Тед Гејлен Карпентер Али Трамп и велики број других дисидената изазвали су гнев спољнополитичког естаблишмента усуђујући се да сугеришу да Вашинтонова политика према Русији можда није мудра и да две земље имају важне заједничке интересе. Највећи број антируских јастребова подржао је Хилари Клинтон, а импликације њене потенцијалне победе крајње су злослутне. Кад је Русија анектирала Крим, Клинтонова је упоредила руског председника Владимира Путина са Адолфом Хитлером – што је толико екстремна паралела да је изазвала негодовање и међу делом њених стандардних присталица. Нема сумње да ће она заузети веома чврст став према Москви. Између осталог, Клинтонова је предлагала да САД успоставе беспилотну зону у Сирији упркос ризику да би то могло да доведе до обарања руских војних авиона који тамо врше операције на захтев сиријске владе. Неко толико безобзиран тешко ће се повући из конфронтације у Источној Европи или других арена. И, заиста, она је већ позвала на већу не само финансијску него и војну помоћ Украјини. Иако је сада Русија више ослабљена конвенционална сила, чије амбиције су тек нешто веће од регионалних, него малигна експанзионистичка и тоталитарна држава са глобалним претензијама, већина америчког спољнополитичког естаблишмента третира Москву као да се мало тога променило од периода Леонида Брежњева или чак Јосифа Стаљина. Ипак, Русија има 142 милиона становника, што је мање од 60 одсто укупне популације Совјетског Савеза, а њено становништво је све старије. Руска економија је такође доста мања, тек 1,3 билиона долара. То је негде око десетине америчке економије. Поред тога, руска економија је крхка, једнодимензионална и тешко зависна од извоза енергената. Укратко, Русија нема одлике које у међународном систему обично имају агресивне ревизионистичке силе. Без обзира на то, русофоби су руску анексију Крима и подршку проруским сепаратистима у Источној Украјини видели као наговештај много шире агресије иако не постоји готово ниједан доказ о таквим плановима. Уверљивије тумачење је да су ти потези представљали напоре Путинове администрације да ојача скроман безбедносни појас дуж западних руских граница како би се одбранили од онога што руски лидери виде као растућу претњу од НАТО продора на исток. Напори САД и савезника да подрију украјинску проруску владу и подрже – испоставиће се, успешне – тежње демонстраната да је замене прозападним режимом вероватно су додатно подгрејали сумње у Москви. Уместо одговора какв су дали САД и НАТО – провокативне војне вежбе и ново распоређивање војних снага у Источној Европи – требало је да одступе и прихвате ограничену руску сферу утицаја у региону. Нажалост, западни, посебно амерички лидери, непоколебљиво су одбили да тако поступе. Ту се ради о двопартијској тврдоглавости у америчким спољнополитичким круговима. И Кондолиза Рајс, државна секретарка у администрацији Џорџа Буша, и Џон Кери, који ту позицију обавља у Обаминој администрацији, оштро су осудили Русију због предузимања војних акција против тврдоглавих суседних земаља и експлицитно одбили чак и теоретску легитимацију ма колико скромне руске сфере утицаја. Клинтонова очигледно дели тај арогантни приступ. Такав став дубоко је непромишљен. Велике силе обично теже доминацији у својој непосредној околини и не би требало очекивати да ће Русија бити изузетак. На крају крајева, објављивањем Монроове доктрине САД су прогласиле целу западну хемисферу својом сфером утицаја. Поред тога, интереси САД и Русије се у великом броју важних питања више подударају него што се разилазе, укључујући борбу против тероризма, што је Трамп с правом нагласио у свом последњем спољнополитичком говору. Стога, са стратешке тачке гледишта, одржавање сарадничких односа са Москвом има смисла. Врхунац горке ироније био би да САД, након избегавања директног војног сукоба са Совјетским Савезом – као истински опасним непријатељем – током Хладног рата, сада, због нефлексибилног и конфронтационог приступа, улете у сукоб са приземљенијом Русијом. Поред свега, данас нам, ако америчка спољна политика не постане прилагодљивија, прети баш такав сценарио. Нажалост, с обзиром на високу могућност Клинтонкине победе у новембру, америчко-руски односи – који се већ налазе у лошем стању – вероватно ће се додатно погоршати. Две земље се већ неколико година клацкају на ивици другог Хладног рата. Постоји опасност да ће овога пута склизнути у тај мрачни амбис или чак у нешто још горе – оружани конфликт са нуклеарним последицама. Извор: standard.rs/The National Interest