Јачање односа Анкаре и Моксве последњих деценија и није неко изненађење познаваоцима евроазијских прилика, наводи Мирза Хајрић. бивши саветник некадашњег председника БиХ Алије Изетбеговића у ауторском тексту под насловом "Односи Анкаре, Москве, Вашингтона и Брисела: Турска жели и Исток и Запад".
"Вреди се подсетити да је 2003. доласком на место турског премијера Реџеп Тајип Ердоган, фрустриран блокадом у преговорима за чланство у ЕУ, заговарао побољшање односа са Русијом и јачу економску сарадњу сбившим совјетским републикама. Тај приступ показао се кључним за турски економски бум, који је ову пријатељску земљу последњих година ставио у топ 15 са најбржим економским развојем.
Ердоганова АК партија је, на иницијативу донедавног премијера и ранијег министра спољних послова Ахмета Давутоглуа, усвојила и приступ “политике нула проблема са суседним земљама”, чиме је у кратком временском периоду окончано 50 година тензија са комшилуком, за шта и Русија има очити интерес и, свакако, утицај.
Окретање Турске и према Истоку је, дакле, почело знатно раније. Чињеница је да је постало основа снажног турског економског развоја.
С друге стране, односи са САД су већ неко време затегнути због разлика у приступу решавању проблема у комшилуку Турске. Анкара је прво одбила захтев да се војне базе на њиховој територији користе за нападе на циљеве на Блиском истоку, пре свега Сирији. Потом се противила америчкој војној помоћи курдским снагама у Сирији, правдајући то директним угрожавањем турске националне безбедности.
Уз ова неслагања, на површину јавности излазе информације да Турска Вашингтону већ три године изражава незадовољство гостопримством које САД пружају Гулену, човеку за којег се верује да стоји иза недавног неуспелог државног удара. Притисак Турске је након неуспелог пуча појачан захтевом за његово изручење, а председник Ердоган је изјавио да стратешко партнерство са Турском САД треба да искажу удовољавањем том захтеву.
Погоршање стања у Сирији за последицу је имало милионе избеглица, који су се пред ратним страхотама сместили у Турској, те је узроковало и директно укључивање Анкаре у свргавање Асадовог режима делом и на наговор Вашингтона. Тиме су практично анулирани резултати отопљавања односа са суседним земљама и Турска је постала главна мета терористичких напада тзв. Исламске државе.
Уз то, покретање Арапског пролећа и неефикасна и млака реакција водећих светских сила, пре свих Америке, Британије и Француске, у решавању ове кризе, је за последицу имало дестабилизацију региона, па и успоравање економског напретка Турске.
Захлађењу односа са Западом је кумовала и блокада напретка на европском путу Турске. Турска са Бриселом преговара више од пола века без великих изгледа у позитиван исход. Последњи у низу покушаја да се побољша тај однос је био ангажман Турске на заустављању најезде миграната, која је дестабилизовала односе унутар саме ЕУ. Влада у Анкари је прихватила и ту одговорност, решавајући проблем Брисела, али ЕУ до данас није испунила ни минимум договора.
То се, пре свега, односи на укидање виза за грађане Турске, те значајну финансијску помоћ за збрињавање три милиона Сиријаца и других избеглица који се налазе на турском тлу. Анкара је поновила упозорење да ће мигранте поново упутити према шенгенским зидовима и бодљикавим жицама.
Значи, Турска данас не напушта партнерство са Вашингтоном, јер турско чланство у НАТО није ничим доведено у питање. Нити је тачно да Анкара сада окреће леђа Бриселу. Обоје се већ десило пре десетак година након преусмеравања стратешких циљева. Наиме, постало је јасно да преко 50 година преговарања са ЕУ неће довести до чланства у овој међународној организацији.
Запад је, истина, осудио покушај пуча у смислу подршке легално изабраној влади, али је млако и са доста резерве подржао активности власти на санацији последица државног удара. У сваком случају, отварање Турске према Истоку се не може окарактерисати као реакција на потезе Запада, већ пре свега као спољна политика зацртана пре више од једне деценије, односно од доласка премијера Ердогана на власт.
Дакле, везе Турске са Русијом, два бивша велика царства која су се у историји дотицала, нарочито после распада Совјетског Савеза, имају природан интерес за унапређење билатералних односа и интереса Анкаре и Москве, а који се заснивају на стотинама милијарди размене у енергији, трговини, туризму, инвестицијама…
Осим тога, природна је и сарадња ових великих регионалних сила у вези са будућношћу нестабилног региона земаља које се налазе између њих, потом Балкана, Кавкаског региона и региона Централне Азије, где имају више интереса да буду партнери радије него ривали.
На крају, када се подвуче, дефинитивно је напуштена црно-бела доктрина која говори да је приоритет америчке политике у региону уклонити руски утицај. Пре свега јер је у свету данас – нереална."
Мирза Хајрић, бивши саветник председника БиХ Алије Изетбеговића и саветник извршног директора Светске банке
Извор: Курир
