Док су површно наглашавали правну уместо, као што следује, чињеничку и моралну рехабилитацију Милошевића, дилетантски превиђајући да се релевантне оцене налазе у пресуди не Милошевићу него другој особи, пропустили су да поставе и нека кључна, критичка питања.
Јер, као што у свом коментару истиче Александар Павић, врло уман аналитичар али, за разлику од њих, са врло ограниченим пролазом у масовне медије („Раша тудеј“ и „Спутњик“ су упадљиви изузеци, а и то много говори):
„Уз све друго, сада и ми имамо необориве доказе о томе у коликој мери је Милошевић био безнадежни Југословен, као и о суштинским узроцима који су нас замало довели до катастрофе. Милошевић осуђује руководство са Пала зато што жели да војно порази муслимане. Уместо тога, имали смо његову стратегију ‘крени-стани’, због које смо изгубили РСК, и замало и Српску. Уместо што се договарао са Туђманом, могао је лепо да га прво војнички сломи и баци Хрватску у расуло. Исто би се десило и са Изетбеговићем.“
Те и многе друге сувисле замерке заиста би се могле упутити на рачун Милошевићеве политике, али са подједнаком умесношћу и идеолошке подлоге те политике. Местимичне оправдавајуће опаскае у хашкој пресуди јесу од несумњивог значаја, али то је ипак (а и то вреди подвући) читањем пресуде Караџићу пре неки дан открио не неко од српских политичара, који се сада утркују ко ће шта „паметније“ да каже на ту тему, као да су они жртвовали време да пресуду прочитају, него је то учинио један Американац, Енди Вилкоксон. Иако у питању није пресуда у предмету Милошевић, ту се заиста ипак ради – за Хашки трибунал – о потпуно новој и генерално веродостојној (на страну побуде већа) оцени Милошевићеве улоге, и то од стране истог суда који се донедавно о њему изражавао искључиво на радикално другачији начин. Подразумева се да је та оцена онолико правно компетентна колико је у том домену компетентан суд који је доноси, што ће рећи – не претерано. Али то не умањује њен политички, па у великој мери и морални значај. Јер, пред тим судилиштем све је политички интонирано: и извођење и прихватање доказа, и анализа доказне грађе, и пресуде, и неуједначене казне које се изричу у разним предметима за сличне деликте. Самим тим, губљење је времена ломити копља око правног значаја и тумачења не само узгредних опаски које се односе на Милошевића, него чак и пресуде изречене Караџићу у целини.
Караџићева одбрана, без обзира на све то, обавезна је да припреми и поднесе стручно конципирану жалбу, али не ради илузорног постизања правде него искључиво ради историје.
Битно је то да је исти суд који је раније са еланом потврђивао све политички мотивисане лажне оптужбе против Милошевића и Србије, сада – руковођен неком другом, мистериозном рачуницом, али сигурно не обзирима правне природе – главне тачке те оптужбе суштински поништио. Упркос махнитим спиновима Наташе Кандић, Чедомира Јовановића, Ненада Чанка и дружине, чињеница је да је цео предмет Хашког трибунала, и његових заговорача и спонзора, против Милошевића и Србије, тиме неславно обесмишљен. Уједно, обесмишљен је додатно и сам Трибунал, као озбиљна правосудна установа. О томе толико, и сасвим доста.
Слободан Милошевић заиста јесте био шармантна и у сваком погледу импозантна особа, у шта сам се у Шевенингену непосредно уверио. Он је био управо онакав као што смо ових дана документовано сазнали да су га дежурни посматрачи из страних служби, у једној фази свога надгледања, у својим извештајима описивали.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/miloseviceva-lekcija-srbiji-vozovi-prolaze/#_edn1 Међутим, а то је сада „Милошевићева лекција“,http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/miloseviceva-lekcija-srbiji-vozovi-prolaze/#_edn2 лични шарм, допадљивост и импозантна интелигенција – све то јесте за похвалу, али није адекватна замена за делотворно вођење државне политике. Најмање је оправдање за одсуство рафинираног инстинкта који треба да буде непрестано присутан у свести сваког аутентичног државника за carpe diem, а то је способност за препознавање и хватање тренутка. Не опортунистички, ради себе и своје личне користи и славе, него на добро државе и повереног јавног дела.
У преломном тренутку, пре тридесет година, под Милошевићевим мандатом, мењала се као данас преовлађујућа геополитичка парадигма у свету. Тај процес су јасно уочавали многи који су се налазили далеко испод Милошевићеве осматрачнице, међутим то је прошло непримећено и без одговарајуће реакције са Милошевићеве стране. Тај когнитивни пропуст судбоносно је определило даљи ток догађаја у држави на чију даљу судбину је Милошевић, силом свога положаја, вршио пресудан утицај.
Инсценирани догађаји, који су се последично одиграли, постали су предмет лажних оптужби против Милошевића – и Србије – а сада су практично стављених ван снаге захваљујући елементима из пресуде у предмету Караџић. То има значај, али сразмерно не већи од околности које су те догађаје изазвале. Ревносне апологете председника Милошевића расправљају о ефектима али не примећују изворну, узрочну чињеницу, а то је погрешан политички избор који је направљен у тренутку када се геополитичка и идеолошка карта света мењала. Није чудо да су, у својим недавним иступањима, те апологете такође превидели и прави значај и тежину нових оцена на старе теме изнетих у недавној пресуди Хашког трибунала. Историјској репутацији председника Милошевића све то несумњиво иде у прилог, али не на поједностављен и баналан начин, као што по њима испада.
Главна тема, и она је данас стварно актуелна, о чему би било далеко корисније расправљати, је Милошевићево благовремено нереаговање на чињеницу која је, крајем осамдесетих прошлога века, бола очи свакој идеолошки незаслепљеној особи. Факат је да се поредак са којим су се Југославија, Србија, и он лично, деценијама упорно идентификовали – тада неумитно урушавао. За идеолога, наравно, то не представља посебан проблем нити изискује корективне мере било какве врсте, зато што идеолог свесно себе изолује од чињеница и не дозвољава им да утичу на његов однос са окружујућом стварношћу. Међутим, за трезвеног, гипког и далековидог државника, то, напротив, представља околност од капиталног значаја, са недвосмисленим налогом за хитно преиспитивање свих до тада прихваћених и примењиваних постулата.
Овим се не умањује формат Слободана Милошевића у поређењу са савременицима, патуљастим вођама других југословенских република. (Мудри Кинези, увек у потрази за хармоничним решењем, то су најбоље формулисали када су за Мао Це-тунга рекли да је „70 одсто грешио, а 30 одсто био у праву.“) Безобзирни опортунизам Милошевићевих републичких колега, и њихово неустручавање да на подстицај страног фактора у својим следбеницима пробуде најниже атавистичке емоције и покрену ланац најсвирепијих злочина, на моралној лествици ставља их за много копаља испод једне интелигентне и часне али тада још увек идеолошки врло ускогруде особе, која је у својим рукама држала судбину српског народа. Са накнадном шевенингенском памећу, да је имао десет година пре Хага на тачки прелома две геополитичке парадигме, Слободан Милошевић би несумњиво вукао целисходније потезе и доносио реалније одлуке. Није за сумњати да би човек његовог калибра своју политику трезвеније усмерио, пре свега у складу са државним интересом а подједнако и са интересом народа који је у југословенској заједници заступао.
То нас упозорава да је, у овом тренутку, геополитичка мудрост Србије синтеза схваћених поука двају лекција, Милошевићеве – „неудачне,“ руски израз је овде најприкладнији, и Ердоганове, за сада, условно обећавајуће. Неприметно једино слепима, поново се, са сличним тектонским последицама, одвија смена геополитичке парадигме. Данас више не постоји ни један сувисли разлог зашто би, у текућем светском престројавању, Србија поново остала везана за мртваца.
Извор: Фонд стратешке културе
