Правда

Гувернерка Народне банке Србије је, говорећи на редовном представљању Извештаја о инфлацији, навела да ће се тим питањем још дуго бавити "озбиљни и одговорни људи у Србији".

Међутим, одговор на енигму "нестанка" 45 од 46 тона злата, колико их је било у поменутом трезору, заправо је сасвим јасан: Србија је свој део напросто продала.

Наиме, поменуто злато није припадало Србији, већ свим државама бивше СФРЈ, тако да је сукцесијом нашој земљи (тачније СРЈ) припало 36,52 одсто, односно 16,8 тона злата, како је у одговорима потврдила сама Народна банка Србије.

"До момента деблокаде финансијске активе бивше СФРЈ, на рачуну код Банке за међународно поравнање (БИС) у Базелу се налазила око 46,1 тона злата бивше СФРЈ којом је пре блокаде управљала Народна банка Југославије. Применом прописане квоте од 36,52 одсто, према Прилогу Споразума о питањима сукцесије, Савезној Републици Југославији је припало око 16,8 тона злата, које су продате у периоду од 2001. до 2002. године", кажу у Централној банци.

Дакле, нити је Србија икада имала 46 тона злата у БИС-у, нити је непознато како је од оног злата које је имала остала само једна тона. Како кажу у Народној банци, "НБЈ је независно од злата које се водило на рачуну код Банке за међународно поравнање у Базелу у другој половини 2001. године из земље, такође, изнела око пет тона злата ради његове афинаже (дораде), које је након тога продала на међународном тржишту". "Детаље ових трансакција у вези са златом НБС не може у овом тренутку да саопштава из разумљивих разлога", додаје се у одговорима.

Договор о подели спорних 46 тона злата постигнут је у априлу 2001. године када су земље бивше СФРЈ одлучиле да Србији припадне 36,52 одсто, Хрватској 28,49 процената, Словенији 16,39, Босни и Херцеговини 13,2 и Македонији 5,4 одсто. Ова подела спроведена је по кључу који је установио Међународни монетарни фонд. Иначе, на рачуну у Базелу једна тона злата (од оригиналних 46 тона) стоји још од 2006. године када је Црној Гори исплаћен припадајући део од 1,2 тоне по Споразуму о питањима сукцесије. Гувернер НБЈ у то време је био Млађан Динкић, који се чуди што се ово питање уопште покреће, када су сви подаци о куповини и продаји државног злата потпуно јавни.

"Заиста не знам и не разумем на шта је гувернерка мислила у својој изјави. Сви подаци о кретању девизних резерви Народне банке, који укључују и злато као саставни део тих девизних резерви, су потпуно јавни и објављују се редовно на месечном нивоу. Не постоје никакве тајне нити мистерије у вези са тиме и све је одувек било доступно јавности већ 15 година. За време мог трогодишњег гувернерског мандата девизне резерве НБС су увећане скоро 10 пута", каже Динкић.

Према његовим речима, када је постао гувернер, Србија је имала свега око 360 милиона долара у девизним резервама, да би до краја његовог мандата девизне резерве које укључују и злато, биле повећане на 3,3 милијарди долара.

"Укупне девизне резерве сваке централне банке састоје се из ефективе и депозита у иностранству, хартија од вредности, злата и специјалних права вучења. Та структура увек варира и зависи од конкретних потреба државе и привреде за ликвидним средствима како би се несметано могла обављати плаћања према иностранству. Суштински је за сваку централну банку једино битан укупан ниво девизних резерви, независно од њихове структуре, а ја сам својим наследницима оставио у наслеђе десет пута више него што сам затекао, на шта сам веома поносан", каже Динкић.

Бивши гувернер, а касније и министар финансија и привреде, додаје да су процедуре за руковање девизним резервама стриктно регулисане и да се тиме "одувек баве професионалне службе у оквиру девизног сектора НБС, а исти је случај и у свим другим централним банкама у свету".

"За време мог мандата, НБС је и продавала и куповала злато у зависности од потреба за ликвидношћу. Тако су радили и моји наследници, као уосталом и све централне банке у свету, тако да заиста не разумем шта је овде тема и зашто је то интересантно за јавност, с обзиром да су сви подаци о томе већ одавно објављени", закључује Динкић. Извор: Данас