Правда

Целог живота сам избегавала сусрет са Дрезденом. Једноставно то нисам желела. "Тамо, у земљи, тоне су смрвљених људских костију" (Курт Вонегут, "Кланица број пет"). Мојој свекрви, полу-Немици, било је девет година 1945. године, и она је преживела ту ноћ 13. на 14. фебруар, када се на Дрезден обрушила сва сила енглеске и америчке авијације. Она је преживела само зато што ју је баба сакрила у кукурузним пољима. Тамо је лежала са другом децом, која су као зечеви чучала и лежала у кукурузиштима и трави, и гледала бомбе које падају на град: "Бомбе су нам изгледале ужасно лепе и личиле су на божићне јелке. Тако смо их и звали. А онда је цео град експлодирао. А мени су цео живот забрањивали да говорим о томе шта сам видела те вечери. Говорили су само - заборави". За ноћ се на град обрушило 650 хиљада запаљивих и 1.500 тона експлозивних бомби. Резултат таквог масовног бомбардовања био је ватрени торнадо који је захватио територију, четири пута већу од уништеног Нагасакија. Температура у Дрездену је достигла 1.500 степени. Људи су горели као живе бакље и топили се заједно са асфалтом. Апсолутно је било немогуће израчунати број жртава. СССР је инсистирао на 135 хиљада људи, Енглези су се држали цифре од 30 хиљада. Бројали су се само лешеви, извучени испод срушених зграда и из подрума. Али, ко може измерити људски пепео? Један од најраскошнијих и најстаријих градова Европе, "Фиренца на Елби", био је скоро потпуно избрисан са лица земље. Циљ Енглеза (а управо су они инсистирали да се уништи историјски центар Дрездена) није био само морално уништење Немаца, већ и жеља да се Русима покаже за шта је способна авијација такозваних "савезника", који су већ припремали напад на ратом исцрпљени СССР (операција „Незамисливо"). Касније сам много пута слушала, како су упорни, тврдоглави Немци упорно прикупљали старо, угљенисано камење и како су више од четрдесет година обављали невероватне грађевинске радове и обновили Дрезден, али сам само слегала раменима. Није ми била потребна бутафорија. Ја не волим, на пример, центар обновљене Варшаве, који подсећа на "Лего" конструкцију. Међутим, Дрезден је посрамио моје неповерење. Ови немачки педанти постигли су немогуће. Дрезден је поново постао један од најлепших градова Европе. Опседају ме два контрадикторна осећања: дивљење према саксонској радној етици, њиховој љубави према својој земљи и...  бес при помисли на нашу глупу руску великодушност. СССР, земља која је изгубила 27 милиона људи током немачке инвазије, обескрвљена, гладна (мој отац-ветеран ми је причао да је најстрашнија глад била непосредно после рата), изненада чини јединствени и непоновљиви у историји човечанства гест доброчинства – већ десет година после Великог рата враћа пораженим непријатељима 1.240 рестаурираних слика, укључујући Тицијана, Рубенса, Рембранта, Рафаела, Дирера, Вермера и 3.000 јувелирских рукотворина непроцењиве вредности! Рубини, смарагди, дијаманти, бисери, сафири, килограми злата и сребра. Не рачунајући уметничку вредност свег тог  блага! Зелени дијамант од 41 карата, бели дијамант од 48 карата... Нема довољно места да се изложе сви експонати! Обузима ме неподношљив осећај мучнине. Мој отац је тада први пут јео шећера, носио је на далекоисточним мразевима платнене ципеле и облоге под појасом, радио у две смене у фабрици, његов брат вратио се из рата без ногу, земља је лежала у рушевинама, а ми, руске будале, тада смо веровали да историја неће заборавити нашу племенитост! - Али, то је истина, ми нисмо заборавили! – стидљиво ми говори мој нови немачки пријатељ. - Племенитост остаје вековима! А пред мојим очима стоји лице Ангеле Меркел која тврди да Руси нису дорасли европским вредностима и да их треба казнити санкцијама. Какво право она има да придикује Русима о моралу?! - Где су онда табле, које треба увек да подсећају да су блага Дрездена - руски трофеј за невиђене злочине Немаца против Русије, које је моја земља великодушно вратила, опростивши све? Где је захвалност? Зашто немачки водичи у Минхену говоре да је Дрезден бомбардовала руска авијација? - говорим, гушећи се од беса. - "Сикстинска мадона" - ремек дело италијанског сликарства, могла је исто тако висити у "Ермитажу". А нас пљују у Немачкој, не сећајући се наше доброте, ваша штампа нас упоређује са варварима. - Па, то су "Веси", - са презиром ми говоре. – Њима стално испирају мозак. Ми смо нешто друго, "Дедееровци". Ускоро ћеш сама то схватити. Какви су они, источни Немци данас? Они изгледају управо онако како су изгледали њихови преци, што је лако објашњиво недостатком "свеже крви". Ако у западном делу Немачке само у Франкфурту скоро половину становништва чине дошљаци, онда у целој источној Немачкој странци чине максимално један и по посто. Странце овде не воле, избеглице мрзе, па ни саме избеглице не желе да се задржавају овде, већ покушавају да оду у велике западне метрополе. Једном сам, разгледајући у Дрезденској галерији портрет неког саксонског кнеза, њега упоредила са лицем музејског стражара и невољно се насмејала. Па, једноставно као близанци: исти буцмасти ружичасти образи, двоструки подбрадак, плаве скоро испупчене очи, надмен поглед. Ништа се није променило за три стотине година! Овде нема превише народа. Чак и у Дрездену никада нису чули за саобраћајне гужве. А већ даље од Дрездена, ка пољској граници, можете возити неколико десетина километара и да не сретнете ниједног човека, или чак аутомобил. Али чистоћа је свуда – као у операционој сали! Све као да је олизано. Ово није, препун миграната, Келн или исто такав Франкфурт. Зелена геометријска поља, једри, високи хмељ, од кога касније праве велелепно пиво, класала пшеница, богата земљорадничка газдинства са јаким пољопривредним објектима, елегантна, подшишана, окупана земља. Прави споменик рада и реда! Дрвеће расте као војници, цвеће посејано у строгој дисциплини. Међутим, где су ти упорни земљорадници? Где су њихови трагови на уредним, посутим шљунком путевима? Нигде никог! Касније сам схватила, где нестају људи из источне Немачке. Нама је добро познато, шта је било пре пада Берлинског зида, али скоро да не знамо шта се десило после. Ми не знамо ништа о трагедији, коју су преживели "социјалистички" Немци, који су са таквим ентузијазмом срушили зид и пошли у загрљај својој "капиталистичкој браћи". Они нису могли ни да замисле да ће њихова земља нестати у року од годину дана, да неће бити никаквог равноправног договора о уједињењу, да ће изгубити већину својих грађанских права. Да ће све бити обичан аншлус: заузимање Источне Немачке од стране Западне, и потпуно усисавање прве. - Догађаји из 1989. године веома подсећају на украјински Мајдан, - каже историчарка Бригита Квек. – Глобални медији су директно преносили како хиљаде младих Немаца руше зид и аплаудирали им. Али, нико није питао шта жели 18-милионска земља? Становници ДДР-а су маштали о слободи кретања и "бољем социјализму". Једва да су могли да замисле како то изгледа капитализам. Међутим, није било никаквог референдума, као на пример, код вас на Криму, што значи, "аншлус" је био апсолутно нелегитиман! - Након почетка перестројке и доласка Горбачова на власт, постало је јасно, какав крај очекује ДДР без подршке Совјетског Савеза, али сахрана је могла бити достојанствена - тврди др Волфганг Шелике, председник Немачко-руског институт за културу - Уједињена Немачка је дошла на свет као резултат прераног и неуспешног порођаја. Хелмут Кол, канцелар СРН, није желео да одустане, страхујући да ће Горбачов бити смењен. Његов слоган је био: нема експеримената, СРН је јача и у својој историји је доказала да је боља од ДДР-а. Иако је интелигенција знала да ако се сви западно-немачки закони за једну ноћ препишу у другу земљу, то ће изазвати дугорочни сукоб. Трећег октобра 1990. године ДДР је престала да постоји. СРН је креирала посебну понижавајућу Управу за старатељство над бившом ДДР, као да су источни Немци заостала и глупа деца. У ствари, Источна Немачка је једноставно капитулирала. За само годину дана скоро два и по милиона људи остало је без посла при укупном броју радника од 8,3 милиона. - Прво су протерани сви државни функционери - прича Петер Штеглих, бивши амбасадор ДДР-а у Шведској. - Ми, у Министарству спољних послова смо примили писмо: слободни сте, ДДР више не постоји. Мене, незапосленог, спасила је моја жена Шпанкиња, коју су оставили да ради као преводилац. Мени је остало неколико година до пензије, али за младе дипломате који су имали одлично образовање, то је била трагедија. Они су написали захтев Министарству спољних послова СРН, али никога од њих нису примили на посао. Онда су уништили флоту и армију, другу по снази у земљама Варшавског пакта. Сви официри су били отпуштени, многи са бедним пензијама, често и без пензија. Оставили су само техничаре, који су знали како руковати совјетским оружјем. Са Запада су стигла важна господа-администратори чији је циљ био да демонтирају стари систем, да уведу нови, сачине "црне" листе непожењних и сумњивих и спроведу темељне чистке. Формиране су специјалне "квалификационе комисије" ради идентификације свих "идеолошки" непогодних радника. "Демократска" СРН је одлучила да жестоко разбије "тоталитарну ДДР". У политици су у праву само победници. Првог јануара 1991. године су отпуштени сви запослени у берлинским правним службама, као неподобни за остваривање демократског поретка. Истог дана на Универзитету Хумболт (главном универзитету ДДР-а) елиминисани су историјски, правни, филозофски и педагошки факултет и истерани сви професори и предавачи без очувања радног стажа. Осим тога, свим наставницима, професорима, научном, техничком и административном особљу у образовним установама бившег ДДР-а наређено је да попуне упитник и дају детаљне информације о својим политичким ставовима и страначкој припадности. У случају одбијања или прикривања информација, они су били предмет директног отпуштања. Почеле су "чистке" у школама. Стари уџбеници, као "идеолошки штетни", бачени су на сметлиште. А дедееровски образовни систем се сматрао једним од најбољих у свету. Њено искуство, на пример, позајмила је Финска. - Прво су отпуштени директори, чланови у ДДР-у владајуће Социјалистичке јединствене партије Немачке, - подсећа др Волфганг Шелике. – Посао су изгубили многи наставници хуманистичких наука. Остали су морали да преживе и њих је обузео страх. Наставници нису отишли у илегалу, али су престали да дискутују, да изражавају своје ставове. И то је утицало на образовање деце! Отпуштени су такође и наставници руског језика. Обавезни страни језик постао је енглески. Руски, као и чешки или пољски, сада можете учити по жељи, као трећи језик. Зато су Источни Немци заборавили руски а енглески нису научили. Атмосфера се потпуно променила. Дошло је време да се ради лактовима. Нестали су концепти солидарности и узајамне помоћи. На послу ти више ниси колега, већ конкурент. Они који имају посао, морали су да раде до изнемоглости. Они немају времена да иду у биоскоп или позориште, као што је био случај у ДДР. А незапослени су пали у деградацију. Многи људи су изгубили своје домове. И то из изузетно ружног разлога. Многи источни Немци су живели у приватним кућама, тешко оштећеним током рата (Западна Немачка је много мање пострадала од Источне). Грађевински материјали су били крајње дефицитарни. За четрдесет година власници су обновили своје куће, буквално прикупљајући камен по камен и сада су се могли поносити својим прелепим вилама. Међутим, након пада Берлинског зида са Запада су се јавили вољени рођаци, који су раније слали честитке за Божић, и изјавили, да и они имају удео у овим кућама. Хајде, плаћај! А откуд бившем „дедееровцу“ уштеђевина? Он је имао добру плату, добру социјалну заштиту, али он није био капиталиста. Ах, нема новца? Не занима нас. Продај кућу и плати нам наш део. То је била права трагедија. Али, што је најважније - дошло је до потпуне промене елите. Са Запада су пожурили, тамо не баш успешни Немци, који су одмах заузели све високоплаћене позиције у бившој ДДР. Они су сматрани поузданим. До дан-данас у Лајпцигу 70 одсто администрације чине „веси“. Да, нема милости за беспомоћне. Фактички цела контрола над бившом републиком пала је у руке нове колонијалне администрације. - СССР је пустио ДДР тек тако, чак и не остављајући никакав споразум између власника Западне и Источне Немачке - огорчено говори бивши дипломата Петер Штеглих. - Паметни, државотворни људи су предвидели сукобе због власништва и због аншлуса ДДР уместо спајања две Немачке на равноправној основи. Али, постоји Горбачовљева изрека: нека се Немци сами сналазе. То је значило: јачи узима све што жели. А јачи су били Западни Немци. Почела је права колонизација ДДР. Збацили су са власти локалне патриоте, омаловаживши и понизивши их, западни колонизатори су приступили „најукуснијем“ делу програма: потпуној приватизацији државне имовине ДДР. Један систем је намеравао да потпуно прождере други. На државном нивоу неопходно је било пљачкати вешто, грациозно, у белим рукавицама и веома брзо, док се жртва не опамети. Источна Немачка је била најуспешнија земља Варшавског пакта. Такав велики залогај је требало прогутати одједном, без оклевања. Али, прво је било неопходно показати будућим жртвама гест великодушности, установљавајући курс размене источне марке за западну за грађане ДДР 1:1. О овоме су гласно извештавале све западнонемачке новине! У стварности се испоставило да се тако могло разменити само 4000 марака. Преко тога размена је ишла по курсу две источне марке за једну западну. Сва државна предузећа ДДР и мали бизнис могли су мењати своје рачуне само по стопи од два према један. Сходно томе, они су одмах изгубили пола свог капитала! При чему су њихови дугови рачунати по курсу 1:1. Не треба бити бизнисмен да би се схватило да су такве мере довеле до потпуног краха индустрије ДДР! У јесен 1990. године, обим производње у ДДР пао је више него дупло! Тада су западна „браћа“ могла снисходљиво говорити о не-одрживости социјалистичке индустрије и њеној неминовној приватизацији „у фер и транспарентним условима“. Али какви, дођавола, фер услови ако грађани ДДР нису имали капитал?! Ох, немате новца? Веома нам је жао. И 85% целе индустрије земље пало је у руке западних Немаца, који су је активно водили ка банкротству. Јер, зашто давати шансу конкурентима? Десет одсто је отишло странцима. А само 5 одсто су могли купити прави власници земље, Источни Немци. - Вас су опљачкали? - питам бившег генералног директора металуршког завода у граду Ајзенхутенштадту, професора Карла Деринга. - Наравно. Становници ДДР нису имали новца и целокупна имовина је пала у руке Запада. Ми не заборављамо ко нас је продао. Горбачов. Да, било је демонстрација за слободу кретања, али нико није захтевао да ДДР нестане са карте света. Наглашавам то. За то је била потребна одговарајућа позиција Горбачова, човека, који није прошао тест историје. Такву „славу“ њему нико неће одузети. Шта је резултат? Источни Немци су много сиромашнији од западних. Многе студије показују да смо ми Немци „другог реда“. Шта је било важно за западне индустријалаце? Ново тржиште у комшилуку, где су могли продавати своју робу. То је била основна идеја. Они су се толико занели уништавајући нашу индустрију да су на крају схватили: да незапослени не могу куповати њихове производе! А ако не сачувају барем остатке индустрије на Истоку, људи ће просто бежати на Запад у потрази за послом, и земља ће опустети. Управо тада ми је успело да спасим барем део наше фабрике захваљујући Русима. Повећали смо наш извоз у Русију, продавали смо 300-350 хиљада тона хладноваљаног челичног лима 1992-93. године за вашу аутоиндустију и пољопривредну механизацију. Онда је наше акције хтео да купи Череповетски металуршки комбинат, један од највећих у Русији, али западним политичарима се ова идеја није свидела. И одмах су је одбацили. - Да, то изгледа баш као „фер приватизација“ - са иронијом примећујем ја. - Сада су остаци фабрике припали индијском милијардеру-монополисти. Драго ми је да бар фабрика није умрла. Професор Карл Деринг се веома поноси својим малим градом Ајзенхутеншадтом (бивши Сталинштадт), који има само 60 година. Први социјалистички град на старом немачком тлу, изграђен је од нуле уз помоћ совјетских стручњака. Сан о правди и једнаким правима за све. Демонстративни излог социјализма. Стварање новог човека: радника са лицем интелектуалца, који после радне смене чита Карла Маркса, Лењина и Толстоја. То је била нова организација друштвеног живота, - говори професор са благим узбуђењем, шетајући по потпуно пустим градским улицама. - Након фабрике прво је изграђено позориште! Замислите? Видите шта је било главно? Дечији вртићи, дом културе, скулптуре и фонтане, биоскопи, добре поликлинике. Најважнији је био човек. Ходамо дуж широке авеније са обновљеним кућама стаљинистичке архитектуре. Прелепи зелени прецизно подшишани травњаци. Али, у пространим двориштима, у којима мирише цвеће, не чује се дечији смех. Тихо је толико да чујемо само звук својих корака. Празнина депресивно делује на мене. Као да је све становнике одједном однео ветар прошлости. Изненада, из куће излази пар са псом и ја изненађено вичем: „Гледајте! Људи, људи!“ - Да, људи је овде изузетно мало, - суво говори професор Деринг. - Раније је овде живело 53 хиљаде људи. Скоро половина је отишла. Нема деце. Девојке су одлучније од мушкараца. Чим одрасту, одмах пакују ствари и на Запад. Незапосленост. Наталитет је низак. Затворили смо четири школе и три вртића, јер нема деце. А без деце овај град нема будућности. Са Маријаном, конобарицом у кафићу у Дрездену, прво сам се посвађала, а затим спријатељила. Уморна жена у педесетим годинама са таквом силином је бацила на сто тањир дивне свињске коленице да је маст попрскала столњак. Ја сам се побунила прво на енглеском, а затим на руском. Њено лице се изненада озарило. - Ви сте Рускиња?! Извините - рекла је на руском са тешким акцентом. - Некада сам предавала у школи руски језик, а сада сами видети чиме се бавим. Позвала сам је на вечерњу шољу кафе. Она је дошла у свечаној хаљини, са кармином на уснама, неочекивано се подмладивши. - Невероватно ми је пријатно да после толико година говорим руски, - рекла ми је Маријана. Пушила је цигарету за цигаретом, причајући ми своју причу - исто такву, какву имају хиљаде жена из бивше Источне Немачке. - Када су дошли „веси“,мене су одмах избацили са посла као члана партије и наставницу руског. Све су нас сумњичили да имамо везе са „Штазијем“. А о „Штазију“ су „веси“ направили читаву легенду - као да су тамо радиле звери. Као да је CIA боља! Да смо имали добру обавештајну службу, ДДР би и даље постојала. Мог супруга су такође сменили, - он је тада радио у руднику у граду Хојерсверд (тамо смо живели раније). Он то није поднео. Пропио се, као и многи. За Немца је посао - све. Престиж, статус, самопоштовање. Развели смо се и он се преселио на запад. Остала сам сама са малом ћерком. Нисам знала да је то само почетак невоља. На западу жене у то време скоро да нису радиле. Не због њихове лењости. Они нису имали систем вртића и јаслица. Ако бисте добили посао, морали сте да платите скупу дадиљу, што би практично појело целу зараду. А ако седите код куће са дететом пет или шест година, губите квалификације. Коме си потребна после тога? У ДДР је све било прекрасно уређено: могли сте се вратити на посао већ шест месеци после трудноће. И нама се то свиђало. Ми нисмо домаћице. Децу су нам безбедно и одговорно пазили у вртићима, радећи на њиховом раном образовању. Дошли су „веси“ и укинули цео систем, затворили већину вртића, а у преосталим су увели такву цену да су већини становништва постали недоступни. Мене су спасили родитељи, које су принудно отерали у пензију. Они су могли да пазе моју ћерку, а ја сам трчала у потрази за послом. Али, на мени је стајала етикета „непоуздане комунисткиње“. Ја сам са својим факултетским образовањем радила чак и као чистачица. - Али, зар вам нису плаћали накнаду за незапосленост? - Ха! „Веси“ су тада увели ново правило: да се накнада исплаћује само женама са децом које су остале без посла, и које могу да докажу да морају обезбедити дневни боравак за децу. А мени су још увек радили и родитељи и супруг пола радног времена. Није било никога да седи са дететом. Тако да накнаду нисам добила. Углавном, отишла сам у конобарице. Жао ми је, што сам бацила тањир. Једноставно, живот понекад изгледа безнадежно. Ћерка ми је порасла и отишла на запад, тамо ради као медицинска сестра. Скоро је и не виђам. Чека ме усамљеничка старост. Не мрзим оне који су срушили Берлински зид! Они су били само будале. Зашто не одем на Запад? Не желим. Они су позвали сав терористички шљам. Један и по милион клошара-избеглица, сада када је и сама Немачка пуна незапослених! Ја ћу остати овде, јер смо ми - права Немачка. Људи су овде патриоте. Да ли сте видели? Овде су на свакој кући немачке заставе. А на западу их нећете видети. То би, кажу, могло увредити странце. Ја сваког понедељка идем на митинг Пегиде (PEGIDA), партије која се противи исламизацији Европе. Дођите, и видећете праве Немце. Понедељак. Центар Дрездена, окружен мноштвом полицијских аутомобила. Музичари у традиционалним ношњама свирају народне песме, са њима заједно певају старије жене и мушкарци, весело трупкајући ногама. Много је младића са изазивачким изразом на лицима. Оно што видим, баца ме у транс. Свуда поносно уздигнуте заставе Русије. Једна застава је просто невероватна: пола немачка, полу руска. Барјактар покушава да ми објасни на лошем руском да његова застава симболизује јединство Руса и Немаца. Много је људи у мајицама са ликом Путина. Плакати са Путином су одмах поред Меркелове са свињским ушима. Или Меркелове у нацистичкој униформи са знаком евра, који подсећа на свастику. Плакати са прецртаним муслиманским женама у буркама. Позиви на „пријатељство са Русијом“ и „рат против НATO“. Људи, где сам ја? Зар је ово Немачка? Многи демонстранти у рукама носе плишане свиње. Лепа, дебела свиња - симбол сите, хришћанске Немачке. Не халал храни! „Живела Русија!“ - узвикују око мене. Једна узбуђена старија жена ми говори: „Путин је - у мом срцу“. Мени се врти у глави. Ситуацију ми појашњава млади човек по имену Мајкл. - Зашто толико верујете Путину? - питам их ја. - Он је - једини моћни лидер, који се бори против тероризма. А коме да верујемо? Овој проамеричкој марионети Меркел, која је отворила границе странцима? Они силују наше жене, убијају наше мушкарце, једу наш хлеб, мрзе нашу веру и желе да у Немачкој изграде калифат. - Али овде, у Источној Немачкој, ја скоро да не видим странце. - И учинићемо све да их ни у будуће не видимо. Ми - нисмо расисти. Али свако ко дође у ову земљу треба да ради и да поштује њене законе. Причам Мајклу шта сам у јануару видела у Минхену. Младе хистеричне будале које узвикују „Минхен мора бити разнобојан!“, „Волимо вас, избеглице“. Сећам се како су пет хиљада либерала кренули да претуку сто разумних људи који су дошли са само јединим слоганом „Не исламизацији Немачке!“. Од масакра их је спасила само полиција, пендрецима очистивши пут „фашистима“. - Па то су „веси“ - са неописивим презиром говори Мајкл. - Они верују свему што пишу њихове глупе новине. Ми смо рођени у ДДР. Ми смо другачији, нас није лако преварити. Ево по чему смо слични! Обоје смо се сложили око овог израза! Ја и посланик из партије Алтернатива за Немачку Јорг Урбан: - Да, ми смо сумњичави, источни Немци и Руси, и мрзимо све што иоле личи на пропаганду. И то нас спасава од илузија. Западна Немачка, као излог идеалног капитализма је 50 година живела без проблема. Они су одрасли у том духу, да им се ништа не може догодити. „Веси“ нису реалистични и не могу разумно сагледати ситуацију. Људи у ДДР су јасно знали шта је лаж - то им је био неопходан део живота из разних разлога. Њих су често лагали, и они су знали да их лажу. Ово, иако чудно звучи, није сметало нормалном животу. Био сам срећан младић, добро студирао, добио стипендију и планирао да допуним своје образовање у иностранству о државном трошку. Имао сам сигурност, да ће сутра све бити добро. А онда је све пропало. Младима је било лакше, они су флексибилни. А сада замислите одрасле људе, који су радили читав живот, а онда им је речено да никоме нису потребни, да је њихов социјализам бесмислица. Они су изгубили своја радна места а у моралном смислу су добили шамар. Било је то тешко време, крах илузија. Али ови људи су се усправили, започели сопствени бизнис од нуле. Они знају да живот - није рај, успех - није поклон, а да свака компанија може пропасти одмах. То, што смо с радошћу постали уједињена Немачка, што смо окачили заставе и што смо спремни да се боримо за своју земљу - то није национализам. То је тајна преживљавања. Најлакше нас могу разумети Руси, који су у време перестројке напрасно изгубили идентитет и сада га поново враћају. „Веси“, западни Немци, толико су година живели у гарантованом рају да више нису у стању да се боре. Њихова култура је - Кончита Вурст. Такав човек није способан да се бори за своју земљу. Али ми јесмо. Ја тешко уздишем: - Али ви морате да схватите да Немачка - није само део НATO-а, већ је и даље америчка окупирана територија. Тајни споразуми... - Не желим да знам за њих, - са очигледним ироничним осмехом говори Јорг Урбан. - Постоје гласине о тајном пакту потчињавања Немачке Америци. Да ли заиста мислите да се бринем због тога? Читава светска историја је стотину пута доказала да су споразуми - само папир. Када се подигне плима народног гнева, она носи све. Пред нашим очима се десио распад Совјетског Савеза, Југославије, Источне Немачке, Варшавског пакта. Исто се може десити са НATO или ЕУ. Када идеја сазре и завлада умовима, сваки правни акт постаје ништаван. Ако Немачка поново постане јака независна држава, која штити своје интересе - тајни пактови ће постати само архивска прашина.“