Правда

Пише: Пол Крејг Робертс А завршио се у време другог Регановог мандата када су се он и Горбачов сложили да је конфликт био опасан, скуп и бесмислен. Хладни рат је престао накратко - од краја другог Регановог мандата и четири године Џорџа Буша-старијег. Јер, током 1990-их председник Клинтон обновио је „хладни рат“ пошто је прекршио обећање Америке да неће проширивати НАТО на територију Источне Европе. Џорџ Буш-млађи подгрејао је обновљени „хладни рат“ изласком из Споразума о ПРО, а Обама својом неодговорном реториком, размештањем америчких ракета на граници са Русијом и свргавањем украјинске власти, учинио је рат још врелијим. „Хладни рат“ био је творевина Вашингтона. То је био рад браће Далс. Ален је био на челу ЦИА, а Џон Фостер државни секретар и остали су на тим функцијама током дугог временског периода. Браћа су имала „законом утврђено имовинско право“ на „хладни рат“. Они су искористили хладни рат да осигурају интересе клијената своје правне фирме, као и да повећају сопствена овлашћења и буџете повезане са њиховим високим државним функцијама. Јер - од тога дах застаје - одговарати за спољну политику и тајне операције у опасним временима. Сваки пут када се у Латинској Америци појављивала нека реформаторска демократска влада, браћа Далс гледала су на њу као на претњу имовини коју су у тој земљи поседовали клијенти њихових правних канцеларија. Те својине, које су често стицане поткупљивањем недемократских влада, усмеравале су богатства и ресурсе те земље у руке Американаца. А браћа Далс била су расположена да чине све да то тако и траје. Реформске владе проглашаване су за марксистичке или комунистичке, а ЦИА и Стејт департман удружено су радили на томе да их свргну и врате на власт диктаторе који су имали топле односе са Вашингтоном.  „Хладни рат“ није имао смисла ни за кога, осим интереса браће Далс и војно-обавештајног система. За разлику од данашње америчке власти, совјетска власт није имала никаквих амбиција за успостављање своје хегемоније у светским размерама. Стаљин је прогласио „социјализам у једној, посебној земљи“ и спровео чистку троцкиста, апологета светске револуције. Комунизам у Кини и у Источној Европи није био продукт совјетског интернационалног комунизма. Мао је био сам за себе, а Совјетски Савез је Источну Европу - из које је Црвена армија протерала нацисте - држао је као тампон-зону против непријатељског Запада. Тих дана „црвену опасност“ користили су исто као сада „опасност муслиманских терориста“ - да би приморали јавност да без размишљања и разумевања следи утврђени дневни ред. Као пример узмите рат у Вијетнаму, који је веома скупо коштао. Хо Ши Мин је био следбеник антиколонијализма и стао је на чело националистичког покрета. Он није био агент интернационалног комунизма, али га је таквим учинио Џон Фостер Далс и рекао да Хо Ши Мина треба зауставити или ће као последица „домино ефекта“ читава Југоисточна Азија доспети у руке комуниста. Вијетнам је победио у рату, али није почео агресију против Југоисточне Азије, коју је предвиђао Далс. Раније се Хо Ши Мин обраћао власти САД ради пружања подршке у борби против француске колонијалне империје која је владала у Југоисточној Азији. Пошто је био одбијен, Хо Ши Мин се обратио Русији. Да је Вашингтон само рекао француској влади да је ера колонијализма завршена и да Француска треба да ослободи Индокину - ужас вијетнамског рата могао је да се избегне. Али, измишљене претње које су позване да опслужују интересе група већ тада су постале - као и данас - страшила. А Америка заједно са многим другим земљама постала је жртва измишљених монструма. Постојање НАТО-а никада није било неопходно, будући да није било ни опасности да ће Црвена армија заузети Западну Европу. Совјетски Савез је имао довољно брига са Источном Европом и њеним немирним становништвом. Совјетски Савез се суочио са побуном у Источној Немачкој 1953, потом у Пољској и са расколом у самој комунистичкој партији Чехословачке 1968. Совјетски Савез је имао огроман број погинулих у Другом светском рату, а за обнављање после рата били су му неопходни људски ресурси. Окупирање Западне Европе као додатак Источној Европи било је изван граница могућности Совјетског Савеза. У послератном периоду комунистичке партије у Француској и у Италији биле су моћне и Стаљин је имао разлога да се нада да ће се после распада европске империје Вашингтона у Француској или Италији, можда, појавити влада комуниста. Те наде срушила је „Операција Гладио“. Ми смо имали „хладни рат“ зато што је то служило интересима браће Далс, а такође власти и профиту војно-обавештајног комплекса. Није било других разлога за „хладни рат“. Нови „хладни рат“ још је бесмисленији од претходног. Русија сарађује са Западом, а руска економија интегрисала се у западну као испоручилац сировина. Неолиберална економска политика, у чију реализацију је Вашингтон убедио власти, била је и срачуната на учвршћивање Русије у улози испоручиоца сировина за Запад. Русија није изражавала никакве територијалне претензије и веома мало је трошила на своје војне потребе. Нови „хладни рат“ је производ фанатика неоконзервативаца који верују да је историја изабрала САД за хегемонију над читавим светом. Неки од тих неоконзервативаца су - синови бивших троцкиста, који се руководе оним истим романтичним поимањем светске револуције, само овога пута револуције „демократско-капиталистичке“, а не комунистичке. Нови „хладни рат“ неупоредиво је опаснији од претходног зато што су се промениле потребне доктрине нуклеарних сила. Намена нуклеарног оружја више није наношење узвратног удара. Узајамно гарантовано уништење било је гаранција да то наоружање неће бити искоришћено. У новој војној доктрини намена нуклеарног наоружања подигнута је до нивоа превентивног удара. Тај први корак учинио је Вашингтон и приморао Русију и Кину да следе то исто. Постоји други разлог што је нови „хладни рат“ опаснији. У време првог „хладног рата“ амерички председници били су сконцентрисани на то да смањују напетост у односима између нуклеарних сила. Али, режими Клинтона, Буша-млађег и Обаме драматично су подигли напетост. Вилијам Пери, министар одбране у Клинтоновом режиму, недавно је говорио о опасности да нуклеарни рат може да буде започет лажним сигналом за опасност, који ће бити инициран било чиме, као што је неисправан компјутерски чип. Када су се такви случајеви дешавали у прошлости, срећом, одсуство напетости у односима између нуклеарних сила омогућавало је властима са обе стране да не верују у лажно обавештавање о опасности. Међутим, уз константне тврдње о очекиваним руским инвазијама након разрађене демонизације Владимира Путина као „новог Хитлера“ и у околностима гомилања оружаних снага САД и НАТО на границама Русије, данас ће поверовати у лажно обавештавање о опасности. После распада Совјетског Савеза НАТО је изгубио свој циљ. Ипак, сувише много каријера, буџета и прихода од испорука оружја зависи од НАТО-а. У својим хегемонистичким амбицијама неоконзервативци су се ухватили за НАТО као за политичко покриће и помоћну војну силу. Данас је циљ НАТО да - учини све европске земље саучесницима у ратним злочинима Вашингтона. А пошто су сви криви онда владе европских земаља не могу да се обруше на Вашингтон и оптуже Американце за ратне злочине. Други гласови су сувише слаби да би били узети у обзир. Без обзира на огроман број злочина које су они починили против човечности, Запад све чешће задржава за себе право на титулу „лучоноше“, заштитника истине, праведности, грађанских права, демократије и личних слобода. Та репутација се чува без обзира на кршење Повеље о правима и на репресије од стране полицијске државе. Запад не представља оне вредности са којима га свет повезује. Свету је циљно и током дугог времена испиран мозак да би те вредности асоцирале управо на Запад. На пример, није било апсолутно никакве потребе за наношење удара нуклеарним бомбама по јапанским градовима и њиховом цивилном становништву. Јапан је покушавао да се преда и одуговлачио је са одлуком по америчким условима о безусловној капитулацији само да би спасао свог цара од смртне казне због ратних злочина - поступака над којима он није имао контролу, исто као и данашњи британски суверен, император није имао политичку власт, био је симбол националног јединства. Јапански војни челници плашили су се да ће јединство Јапанаца бити уништено ако император буде свргнут. Наравно, Американци су били сувише неуки да би разумели ситуацију. Стога је слабић Труман, којег су током читавог живота исмевали као ништарију, одлучио, пошто је на власти, да се прослави. И бацио је бомбе. Атомске бомбе које су бачене на Јапан биле су моћне. Међутим, још моћније су хидрогенске бомбе које су их замениле. Примена таквог оружја неспојива је са постојањем живота на планети Земљи. Током своје председничке кампање Доналд Трамп рекао је само једну ствар која даје наду. Он је довео у питање НАТО и изрежирани конфликт са Русијом. Ми не знамо можемо ли имати поверења у њега и да ли ће његова влада следити такав курс. Али, сигурно знамо да је Хитлери (Хилари) Клинтон ратни хушкач, агент неоконзервативаца, војно-обавештајног система, израелског лобија банака „које су сувише велике да би се срушиле“. Она је - агент Вол-стрита и сваке иностране интересне групе која ће уложити вишемилионски износ у Фонд Клинтонових или платити хонорар од четврт милиона долара за одржани говор. Хитлери је прогласила председника Русије за крајњу претњу за - „новог Хитлера“. Може ли бити јасније? Глас за Хитлери је - глас за рат. И без обзира на ту чињеницу, најочигледнију од свих, амерички медији у јединственом заносу чине све што могу да се Трамп сатре и изабере Хитлери. Шта нам то говори о интелекту „једине силе“, „једине суперсиле у свету“, „незаменљивог народа“, „изузетне нације“? То нам говори да су они глупи као чепови, створења из Матрикса, која су створили њихови сопствени пропагандисти, Американци виде имагинарне, а не праве претње. А Руси и Кинези виде у Американцима народ толико глуп, са толико испраним мозгом да он не може бити ослонац у постизању мира. Руси и Кинези виде да се ближи рат и зато се спремају. Извор: fakti.org