Не знам како ће на изјаву Саше Попова реаговати Срби којима су у Олуји побијене породице, они који су протјерани из Хрватске и они који имају „срећу“ да још увијек тамо живе. Али званични представник српске националне мањине у Хрватској, иначе пословично умјерени и одмјерени професор Милорад Пуповац, истим поводом за исти број Данас-а дао је нешто мање балансирану изјаву. „Сваки коментар на данашње говоре, славље и догађања у Книну био би сувишан. Била је то манифестација мржње, непријатељства, пријетњи и усташтва. Хрватска је то била данас и пријети да постане сваки дан.“
На страну што изјава А. Попова представља неопростиву увреду за неколико хиљада српских гробова и преко двијесто хиљада протјераних Срба, од којих су многи скончали у избјегличким прихватилиштима, те за њихове потомке који данас живе у Србији, али памте и тугују и посебно су осјетљиви у вријеме обиљежавање сваке годишњице. Али, у чему ли је Попов пронашао баланс у говору хрватске предсједнице? Она је, између осталог, изрекла да је „Олуја етички чиста побједа која је растеретила Србе стега великосрпског пројекта“. Попов очито сматра да је она овај бесрамно сурови цинизам, избалансирала лицемјерјем: „српска мањина у Хрватској има социјалне проблеме“, „Срби у Хрватској не смију бити грађани другог реда“, „Хрватска ће подржати улазак Србије у ЕУ“.
Објективно, српска мањина у Хрватској не трпи само социјалну него првенствено националну дискриминацију, а то се односи на све аспекте њиховог живота. Колинда каже да Срби у Хрватској не би смјели бити грађани другог реда, а ко је најодговорнији што већ нису, ако не предсједница државе. Недавно се показало да се питала Хрватска, Србија се никад не би ни примакла ЕУ. Укратко, Колиндин „покушај да избалансира“ своди се на балансирање цинизма – лицемјерјем, а то наш Саша изгледа или није схватио или се прави да није.
Предсједница Хрватске је истакнути члан ХДЗ-а, исте странке која је и у вријеме Олује била на власти, а претходно је радила у НАТО-у, који је давао логистику за убијање и протјеривање, па се можда и не треба чудити њеном покушају да цинизам избалансира и лицемјерјем и тако засјени српску простоту. Шта је, међутим, са етиком нашег Попова када мисли да се тврдња да је „Олуја била етички чиста побједа“ може било чиме избалансирати?
Ево како он то објашњава! „Србија и Хрватска различито гледају на Олују – за Србе је то етничко чишћење, што у суштини и јесте, али је у праву и бивши предсједник Хрватске Стјепан Месић када каже да је то била ослободилачка акција, будући да Хрватска претходно није имала контролу над једним делом своје територије.“ Прије свега, шта значи да је Олуја „у суштини“ била етничко чишћење“? Испада да су „појавно“ колоне трактора са малољетном дјецом за воланом и страцима и болесницима са завежљајима на приколици дјеловали као туристички караван или трка младих тракториста? Затим, ако се већ слаже са Месићем да је Олуја била олободилачка акција јер је Туђману вратила котролу над државном територијом Хрватске, није ли онда, аналогно, требало да напише и да је Милошевић пропустио да легално побије и протјера све Шиптаре са КиМ да би вратио контолу над јужном покрајином Србије? Најзад, срамота је Стипу Месића, који је стварајући ХДЗ по Аустралији држао проусташке говоре, који се хвалио да је као предсједник СФРЈ докрајчио своју државу, који је пријетио да ће војском упасти у РС да би пресјекао Коридор живота, уопште и узимати за арбитра о српској голготи у Олуји.
Ни то није све у изјави Попова. Он се, тако, пита: „ Али не знам зашто је било потребно да том догађају присуствује и предсједник Републике Српске Милорад Додик, односно какву поруку је Београд желео да пошаље његовим присуством.“ Како одговорити на питање које није доречено?! Попов не каже зашто, по њему, Додик није требало да присуствује, нити каже зашто је то присуство лоша порука и за кога. Он је својим дугим НВО стажом у Центру за регионализам и Игманској иницијативи свјештио политички коректно празнословље, па се пријекорно чуди, а не каже и због чега. Али, ако је потребно објашњавати оно што је саморазумљиво, ево „зашто је било потребно да том догађају присуствује предсједник РС“.
Као прво, комеморација је била везана за страдање српског народа, па је ваљда природно да личност која званично представља значајан дио тог народа буде и позвана и говором активно присутна. Друго, велики број српских избјеглица из Хрватске дошао је у РС и тамо је прихваћен, збринут и дан-данас живи у Бањалуци и другим градовим Српске, па највиши представник Републике има не само право него и обавезу да о томе нешто каже. И треће, пошто су те избјеглице и њихови потомци данас грађани РС, онда њен предсједник и њих треба да представља на једној овакој манифестацији.
А ево објашњења и „какву је поруку желео да пошаље Београд његовим присуством?“ Порука је да су Срби у БиХ, једнако као и у Хрватској и Србији – један српски народ који је страшно страдао у свим ратовима током распада СФРЈ. У Босни зато што су одбили да живе под муслиманском доминацијом, у Хрватској зато што су се побунили против реплике усташке НДХ, трећи зато што су протјерани из српске јужне покрајине. Ако неком, па и Попову, то и није било довољно јасно почетком ’90-их, ваљда бар данас, када се усташтво повампирило у Хрватској и активирао исламски тероризам у Босни, и будали јесте.
А што се тиче адресе на коју је „порука Београда упућена“, рећи ћу, да помогнем Попову да се ради о ЕУ, САД и свим осталим у свијету који су тај антисрпски пројекат, ако не и креирали, оно бар здушно подржавали под фирмом „међународне заједнице“. Дипломатски,¸пропагандно, правосудно, а када је устребало и ратном логистиком, слањем плаћеника и муџахедина и бомбардовањем осиромашеним уранијумом. Наравно, све то добро зна и Алесандар Попов, али се прави невјешт јер не би било коректно евро-америчке саучеснике подсјећати на злочине.
Али зашто је за Попова проблем само Додик, а нису и Пуповац и Вучић? Зато што су Срби из Хрватске одувани Олујом, баш као што су и Срби, дуготрајним прогоном са Косова, сведени на статистичку грешку. Жаљење српских жртава је међународно допуштено јер, чак, на морбидан начин свједочи о успјеху удруженог међународног злочиначког подухвата. Република Српска и присусутво њеног предсједника у Бусијама, међутим, непријатно подсјећа на „једини ратни успјех Милошевићеве политике“ и „недовршен посао у Босни“.
Не ради се ни о успјеху ни само о Милошевићу. Републику Српску је створио српски народ у БиХ, коме је у оно вријеме, као и данас опредјељење заједничка држава са Србијом. Ентитет у БиХ је само компромис, и то великим жртвама изборени компромис, али је и то Попову и „над Поповим поповима“ превише. Отуда и он и они нестрпљиво ишчекују да Вучић под притиском споља, отпише Додика, који је постао симбол очувања РС. И, баш као и Попов, непрестано се пријекорно чуде што два српска лидера недељно размјењују посјете, усаглашавају националну политику, обиљежавају српске побједе и српска страдања. И све по Дејтонским специјалним и паралелним везама.
Све у свему, испада да би Александар Попов хтио да представи да је став званичне Хрватске према Србима и Србији бољи него што јесте, а да би став Србије према Србима у Српској и њиховом предсједнику требало да буде гори него што јесте. Е сада се ја пријекорно чудим Попову, али ћу рећи и зашто. Зато што је то неприродно или, у најмању руку, нереално, изузев у глобалистичким и интернационалистичким фантазијама спонзора Центра за регионализам и Игманске иницијативе, гдје наш Саша Попов сједи заједно са Стипом Месићем и наивно вјерује да искрено дијеле заједничке врједности.
Попов, истина, на крају изјаве за „Данас“ и сам каже да ће „протећи много воде Дунавом прије него што Србија са Хрватском нађе неки заједнички именитељ“ и да се „нада да ће се страсти ипак стишати након септембарских избора у Хрватској“. Лијепо је што се он нада, али послије довољно дугог и богатог искуства, требало би да престане да очекује да Дунав потече узводно. Да ли је Попов заиста толико наиван или су цинизам и лицемјерје само НВО поза, без које нема нових пројеката за Центар за регионализам и Игманску иницијативу.
Извор: Фонд стратешке културе
