Правда

Пише: Винко Пандуревић Свакој озбиљној држави је посве јасно да властиту безбедност и безбедну међународну позицију не може градити уколико не посегне за неким од облика колективне безбедности и одбране, или пак за неутралношћу која ће бити респектована од стране водећих светских сила и одбрамбених савеза, а која ће истовремено подразумевати одређени степен безбедносне и одбрамбене сарадње са другим државама или војним савезима.

После распада Варшавског пакта, НАТО је остао као једини респектабилан војно-политички савез који је прерастао у политичко-војну организацију, која би, а касније је то и чинила, извршавала различите операције у функцији „очувања и наметања мира“ било где у свету, као глобална сила „новог светског поретка“. Истовремено неке европске земље су желеле да евентуално „нове умерене европске војске“ буду неодвојиве од НАТО и да ојачају алијансу на унутар-европском простору. Стога је поново постала актуелна, како неки кажу „шала“ лорда Измеја, првог генералног секретара алијансе, који је казао да је сврха НАТО: „Америка у Европи (унутра), Руси ван Европе (напољу), а Немци под контролом (доле)“.

Постхладноратовску улогу НАТО у ери елиминисања биполарне равнотеже треба посматрати у светлу нове неоимперијалне улоге САД, која се остварује путем монопола светских размера у пет области: 1) нових технологија; 2) контроле светских финансијских токова; 3) контроле природних ресурса; 4) монопола у ОУН и њеним главним институцијама (ММФ, Светска банка); 5) монопола војне силе. Дакле, нестанком биполарне поделе света НАТО је поред низа мисија, између осталог, имао и суштинску мисију заштите глобалне економске моћи мегакорпорација у погледу простора за ресурсе и пласман робе.

Међутим, поставља се озбиљно питање: да ли се спољна политика САД, као водеће силе НАТО, која комбинује унилатерализам, ароганцију и парохијализам, приближава границама своје издржљивости. Знамо да су током историје настајале коалиције држава као баланси доминантним силама, а потрага за новим државама изазивачима је у току. У вези са овом тезом је и тврдња британског научника Арнолда Тојнбиа, коју је изнео у својој књизи „Истраживање историје“: „У историји друштва је постојао и постоји плурализам цивилизација“. Разматрајући узроке и процесе нестајања цивилизација, Тојнби истиче да једно од „најупадљивијих обележја распадања….. јесте појава претпоследњег степена у опадању и паду, када цивилизација у распадању одлаже своју смрт предајући се насилном политичком уједињењу у оквиру универзалне државе“. Овде је реч о сложеним и дуготрајним друштвено-историјским процесима, који се не могу посматрати у временским димензијама једног људског века.

НАТО није више једини војно-политички савез у свету који има доминантну војно-безбедносну улогу, иако је она и даље врло велика и незаобилазна. Унутар самог НАТО постоји низ несугласица између појединих чланица, као што су Турска и САД, или пак инсистирање балтичких држава за већим војним присуством снага НАТО на граници са Русијом. НАТО као моћна војна организација настоји умирити балтичке земље и Пољску распоређивањем једне бригаде од четири батаљона на њиховим територијама. Тако велики простор „прогутао“ би и четири дивизије или корпуса. У руским шумама и степама погубила се и Наполеонова војска од неколико стотина хиљада војника и Хитлерове армије од неколико милиона војника.

Између САД као кључног члана НАТО и Турске, као чланице НАТО са другом по бројности и величини војском у том савезу, постоји велико неповерење и размимоилажење након неуспелог војног пуча у Турској, које се манифестује и у погледу надзора над војним базама НАТО стационираним у Турској (база Инџирлик), тако да САД желе да своје нуклеарне потенцијале изместе из наведене базе на територију Румуније. С друге стране Турска развија све ближу и разноврснију сарадњу са Русијом, не само у економском него и у војном смислу. Свакако, треба нагласити да је та сарадња донекле изнуђена развојем догађаја у Турској (покушај војног пуча), као и интересима Русије за успешно окончање противтерористичких операција у Сирији.

Као нови доминантни фактор у геополитичким размерама неки виде Кину, други истичу да је то руско-кинеско-индијска коалиција, трећи виде уједињену Европу, која настоји постати држава-нација.

После више деценија Русија се, са Владимиром Путином, поново појавила на светској позорници као значајна сила, која постаје важан фактор у креирању кључних међународних догађаја. Војни и политички утицај Русије у свету несумњиво расте. За САД Русија поново представља озбиљног ривала у војним технологијама, и она на тај начин постаје привлачна за многе оне земље које не успевају да своје националне безбедносне интересе задовоље под окриљем Запада, поготово не у домену енергената. Русија врло принципијелно стоји на становишту заштите међународног права, које је све шире и чешће угрожено од стране САД и њених савезника.

Народна Република Кина након убрзаног економског, научног, технолошког, војног и укупног друштвеног развоја постаје све значајнији чинилац међународних односа и једна од водећих економских сила света. То је држава која се доследно бори за поштовање међународног права.

Мале, неразвијене земље и земље у развоју, које су се нашле у новом светском поретку глобалне доминације, суочиле су се са мноштвом егзистенцијалних проблема као што су: наметање неолибералног модела развоја и транзиције у форми зависне модернизације и неоколонијализма; смањење суверенитета; културни империјализам; изазивање унутрашњих сукоба и њихова инструментализација у сврху достизања циљева великих сила; примена војне силе с намером остваривања дефинисаних политичких циљева моћних држава.

Свакако да се са свим наведеним проблемима суочава и Србија. Међутим, поред наведеног, Србија је изложена снажном притиску да се определи у погледу (не)укључења у НАТО на свом „европском путу“. У актуелној међународној констелацији, која ће све више ићи на штету НАТО, избор НАТО као војнополитичког савеза у оквиру кога би Србија остваривала своје безбедносне и одбрамбене интересе, имајући у виду и друге одбрамбене и безбедносне савезе у свету, пре свега у Евроазији, могао би да личи на „одлазак у четнике 1944. године“. НАТО пакту се вероватно спрема судбина слична судбини Варшавског пакта. А, ако не то, онда ће његово деловање сигурно бити у многоме ограничено снагом ШОС и ОДКБ.

Рат у Сирији као једна од посебних фаза оружаних сукоба у арапском свету у оквиру „арапског пролећа“ на блиском и средњем истоку, показао је недовољност НАТО да сам разреши један такав сукоб. Русија се показала као кључни чинилац у изналажењу решења у сиријском сукобу, и потврдила своју одлучујућу улогу као предводник антитерористичких снага у борби против Исламске државе. Оваква улога Русије није самопроглашена, она је призната и прихваћена и од других великих сила у свету, па чак и од стране САД и НАТО. Иако је Русија „проглашена“ за главног кривца за сукобе у Украјини, иако се нашла под санкцијама САД и ЕУ, она успешно развија релативно коректне односе са појединачним земљама чланицама НАТО и ЕУ. Русија је успела да окупи значајне снаге за борбу против Исламске државе, како у исламском и арапском свету, тако и на Зуападу. Најновији развој догађаја показује да се и Кина укључује у изналажење решења за сукоб у Сирији, блиско сарађујући са Русијом.

Рат у Сирији је показао сву сложеност међународних односа, и суптилност политичких и војних веза између појединих држава нечланица и чланица појединих војних савеза. Постојање још неких одбрамбених савеза поред НАТО, који су формирани на простору Евроазије, показало је далековидост појединих државника и оправадност формирања савеза као што су: Шангајска организација за сарадњу (ШОС) и Организација договора колективне безбедности (ОДКБ). Знамо да су савезништва кроз историју била првенствено војног карактера. Споразуми су регулисали питања обавеза у заједничким војним акцијама, као и права након завршетка сукоба. Међутим, еволуција интегративних процеса и све већа међузависност субјеката међународног поретка у међудржавним односима бележи стално проширивање подручја заједничког наступања. Померање граница интересних зона и зона утицаја појединих држава ван простора њиховог непосредног окружења, а тиме и сучељавање њихових интереса далеко од својих граница означило је нову фазу развоја интегративних процеса. У том светлу треба посматрати и нове организације као што су ШОС и ОДКБ.

ШОС је евроазијска политичка, економска и безбедоносна организација основана 2001. у Шангају од стране лидера Кине, Казахстана, Киргистана, Русије, Таџикистана и Узбекистана. Индија и Пакистан су у процесу придруживања организацији од 2015. Дакле чланови су: Кина, Русија, Казахстан, Таџикистан, Киргистан, Узбекистан, Индија и Пакистан. Као што се види, реч је о територији величине преко 35 милиона квадратних километара (више од 60% територије Евроазије), са око 2,5 милијарди становника. Главни циљеви организације су: јачање стабилности и безбедности у ширем простору држава учесника; допринос изградњи новог демократског и рационалног међународног поретка и економског поретка; сарадња у спречавању међународних сукоба и њихово мирно решавање, борба против тероризма, сепаратизма и екстремизма, и трговине дрогом; економска сарадња, енергетско партнерство, научна и културна сарадња.

Овако моћна организација и те како утиче на креирање светских кретања, посебно заједно са Организацијом договора о колективној безбедности (ОДКБ), коју сачињавају Русија, Белорусија, Јерменија, Казахстан, Киргизија и Таџикистан. ОДКБ има међународну димензију, као регистрована организација у Секретаријату ОУН. Једна од земаља посматрача је и Србија, као и Египат, Индија, Иран и др. Чланице ове организације сарађују врло блиску у војно-техничкој области и свим другим областима од значаја за безбедност у региону и у целом свету.

ШОС и ОДКБ су врло активне у решавању кризе у Сирији. Кина је одлучила да на активан начин учествује у успостави мира у Сирији и достави хуманитарне помоћи, усаглашавајући све своје активности са властима у Дамаску и са Русијом.

Активност ШОС и ОДКБ, посебно водећих земаља у овим орагнизацијама –Русије и Кине – сужавају политичко, војно и безбедоносно деловање НАТО пакта ван граница његових чланица, односно у целом свету.

У новије време све су израженији неспоразуми између САД и Кине на далеком истоку и у региону Јужног Кинеског мора, те између Русије и САД у погледу противракетног штита који НАТО жели да инсталира на границама Русије, као и у вези са кризом у Украјини и Сирији. И поред уобичајених дипломатских изјава, САД Кину сматрају главним економским, а у новије време и војним противником и такмацом, док Русију сматрају главним војним непријатељем. Између наведених држава одвија се непрекидна конкуренција и борба у разноврсним облицима и на различитим пољима (дипломатском, политичком, економском па и војном – на индиректан начин).

Сврставање Србије на страну НАТО или пак њен улазак у НАТО даје јој статус периферне земеље у том савезу, на чијој територији би били смештени значајни војни капацитети и инсталације НАТО усмерених ка Русији, чиме би Србија постала директна мета војних система Русије. С друге стране, сврставање Србије у редове ОДКБ или омогућавање Русији да инсталира своје војне потенцијале на територији Србије, сврставало би је у ред непријатеља НАТО и САД.

У сваком случају, у остваривању виталних националних интереса у области безбедности и одбране Србија мора поћи од реалних претпоставки и неспорних геополитичких и међународних војних чинилаца, како у садашњој констелацији снага, тако и са предикцијом њиховог мењања, како би јасно дефинисала своју Стратегију националне безбедности и Стратегију одбране.

Руководство Србије треба бити свесно чињенице да мали народи морају бити ослобођени илузија да их само пријатељство може сачувати, без обзира на то ко им је пријатељ, као и чињенице да међусобна подударност мирнодопских политика такође не може бити пуни гарант безбедности наше земље, те се у том смислу мора заложити за пуну операционализацију и материјализацију Резолуције Народне скупштине РС о војној неутралности.

Треба се јасно супроставити различитим академским расправама о томе да ли је војна неутралност РС проглашена на адекватан начин и да ли је та војна неутралност призната и препозната у међународној заједници, него захтевати изналажење адекватних мера и поступака ради операционализације војне неутралности у пуном смислу, те да она као таква буде гарант безбедности РС. Под војном неутралношћу РС треба подразумевати следеће:

1) Војна неутралност одсликава концепт тоталне одбране, односно систем одбране који ослонцем на властите снаге гарантује остваривање виталних националних интереса, истовремено залажући се на међународном плану за мир, сарадњу и суздржаност у спољној и одбрамбеној политици.

2) Постојеће одредбе Резолуције о војној неутралности морају бити допуњене и разрађене у новим скупштинским актима и у форми закона, те на тај начин на међународном плану обзнанити јасну спољнополитичку и одбрамбену оријентацију РС.

3) Редефинисање одређених одредаба из Стратегије националне безбедности РС и Стратегије одбране и довођење истих у склад са политиком војне неутралности.

4) Реорганизацију и димензионисање Војске Србије и разматрање могућности поновног увођења обавезног служења војног рока и оспособљавања грађана за одбрану земље. Развијање властите наменске индустрије и војно-техничку модернизацију оружаних снага (набавком сложених система из пријатељских земаља), ради успешног вођења одбрамбеног рата.

5) Досадашњи облици сарадње у области безбедносне и одбрамбене политике са чланицама ЕУ и са НАТО кроз форму „Партнерства за мир“ и форму ИПАП-а (Индивидуални план партнерства) остваривати у духу војне неутралности. Исте треба сматрати као крајње границе сарадње у којима се не угрожава дух војне неутралности земље, уз истовремно спречавање пузајућег приближавања НАТО пакту и потпуно укључивање у ЗОБП ЕУ (Заједничка одбрамбена и безбедносна политика Европске Уније). Истовремено, РС треба да успостави исти ниво сарадње са ОКДБ који има са НАТО кроз ИПАП. РС треба да настави са активном политиком јачања европске безбедности, посебно безбедности у региону у духу општих принципа међународног права и мира у свету. Војна неутралност не значи дистанцирање од кључних безбедносних проблема у свету, а посебно у региону.

6) РС као војно неутрална земља може и треба да јача везе и сарадњу посебно са оним земљама и народима са којима има развијене историјске односе и културно-цивилизацијске сродности.

7) Државно руководство треба на међународном плану да снажи позицију војне неутралности земље и да се ослања на оне земље које ту неутралност уважавају у пуном смислу, ради њене заштите, јачања и међународног промовисања.

8) Војна неутралност не дозвољава употребу војних снага РС у било ком сукобу на било чиjој страни, нити коришћење властите територије за туђе војне снаге-учеснице у неком оружаном сукобу, осим хуманитарних активности. Извор: Фонд стратешке културе