Бројни покушаји уплитања страних сила у заустављање овог рата само су показали да све води у ћорсокак у ком је насиље једина опција, а сви политички путеви за постизању мира су непроходни - наиме, реч је о рату више страна, а не о рату између две стране које покушавају да нађу ређење.

"Ово је јако, јако тежак случај", каже Барбара Ф. Волтер, професорка на Универзитету Калифорнија у Сан Дијегу.

Већина грађанских ратова заврши се тако што једна страна изгуби - било тако што доживи пораз у рату, остане без ресурса или изгуби подршку, па се од рата одустане. Четвртина свих грађанских ратова на свету заврши се примирјем, углавном зато што су обе стране потпуно исцрпљене. То је у Сирији још и могло да се догоди док је сукоб, који је избио 2011, био само између власти председника Башара ал Асада и побуњеника. Али, онда су зараћене стране добиле подршку у САД, Русији, Ирану, Саудијској Арабији, коначно и Турској - што омогућава да се сукоби наставе.

И Влада и побуњеници добијају оружје и новац из иностранства, а подршку од страних влада. Џејмс Д. Фирон, професор са Станфорда који проучава грађанске ратове, у неколико студија установио је да спољне интервенције на обе стране знатно продужавају трајање рата. У битке су укључени и курдске милиције, које имају помоћ страних сила, али и Исламска држава. Провладине и опозиционе снаге окомиле су се једни на друге и тако, заједно са страним државама које их подржавају, стварају централну динамику рата.

Нико не може да изгубити и нико не може да победи

Интервенције и подршка страних држава двема зараћеним странама уништавају сваку могућност за стварање мира и успостављају механизме снабдевања, због чега долази до интензивних застоја у рату. Када једна страна почне да губи, држава која их подржава почне их да их снабдева и тако спречава да њен фаворит изгуби. Резултат је да је свака ескалација сукоба јача од претходне, а фундаментални баланс рата остаје непромењен.

Крајем 2012. године сиријска војска доживела је знатне губитке, а Иран је интервенисао на њеној страни. Почетком 2013. владине снаге су ојачале, па су богате земље Персијског залива почеле да помажу побуњеницима. Неколико рунди касније у рат су се укључиле САД, а затим и Русија. Обе стране силе довољно су јаке да се носе с било каквим сукобом. Нико не може да победи јер обе стране крену у противнапад, па се циклус наставља. Чак и природна колебања на линијама фронта могу да покрену нову рунду сукоба.

Примера ради, САД су последњих година помагале сиријским Курдима против Исламске државе, а како су Курди јачали, упалио се аларм у Турској, која се бори са сопственим курдским побуњеницима. Тако је Турска овоге седмице интервенисала на граници са Сиријом да би освојила град Џарабулус пре Курда.

У војним акцијама обе зараћене стране у Сирији масовно гину цивили. У већини грађанских ратова на свету, успех војних снага зависи од подршке локалног становништва, па оне покушавају да заштите цивиле и обуздају дивљање. Али у рату у Сирији, где се и Влада и побуњеници ослањају на подршку страних земаља, на делу је сасвим другачије понашање, кажу Рид М. Вуд, Џејкоб Д. Катмен и Стивен Е. Гент, политиколози са америчких универзитета.

У сиријском случају зверско убијање цивила вероватно је прорачуната акција, а не колатерална штета. Оно "не боли" ниједну зараћену страну јер њихова логистика зависи од подршке локалног становништва, а корист је велика: уништавање транспортних линија непријатеља, уношење хаоса и несигурности и крађа вредних ресурса. Све то гура зараћене стране да "користе колективно насиље и терор да би обликовали понашање становништва", утврдили су истраживачи. Мрве мајке и деца на фотографијама нису беспомоћни пролазници, случајне жртве, него циљане мете, убијене хладно и прорачунато.

Нико није сигуран како ће постратна Сирија изгледати, али све умешане стране замишљају најгору варијанту.

"Спречавање ривала да победи важније је од сопствене победе", тврди професор Фирон. Свака страна сила схвата да не може да победи, али не жели да дозволи да друга страна победи. Саудијска Арабија и Иран, на пример, виде Сирију као своје бојно поље у регионалној борби за власт, а губитак би могао да угрози власт у њиховим земљама.

Чак и да сиријски рат буде дугорочно болан за све стране, чак и да изазове даље јачање екстремизма и нестабилности, због краткорочног страха од пораза сви ће бити за трајну безизлазну ситуацију.То се погоршава током стварања динамике лабавих коалиција. Свака страна има неколико фигура које имају различите приоритете. Они се сви могу сложити да им је једина жеља - да избегну пораз.

Сиријска влада и побуњеници који се боре против ње су слаби, због чега настају велики застоји. Главни лидери Сирије припадају верској мањини Алавита, која чини мали део популације.  Алавити се боје да ће доћи до геноцида ако Асад не победи.

Али таква победа је мало вероватна, поготово због њиховог мањинског статуса; они тешко могу да успоставе ред без насиља. Сиријске вође верују да је пат позиција најбољи начин да се сачувају Алавити, а опозиција је слаба, али на другачији начин - сиријско ратиште је комплексан полигон с низом побуњеничких група. Свака од тих група има свој циљ, што опет смањује могућност за остваривање мира.

Једини сигуран начин да се прекине овај сукоб је да једна страна толико ојача да друга не може да јој парира. С обзиром на то да су сиријски сукоб увучене две најјаче светске силе, Русија и САД, ситуација се може решити једино великом инвазијом, као што су биле америчке инвазије на Ирак или Авганистан. Други начин да се рат заврши је да се све стране силе истовремено повуку и да пусте да се две зараћене стране обрачунају до победе једне.

Успех или пропаст мировних преговора зависе од тога ко контролише војне и безбедносне снаге. После овако зверског рата као што је овај у Сирији, борци оправдано страхују да ће бити уништени ако неко стекне превише моћи.

Али мора да постоји некаква врста наоружане силе која би вратила безбедност, које би контролисале све током остваривања мира и одржавале безбедност тако да обесхрабре било који страну да се поново наоружа.

Обично су то мировне снаге УН. Али која би земља данас пристала да пошаље своје војнике да на неодређено време преузму одржавање мира у Сирији кад знају да би они постали мета џихадиста и жртве могуће побуне, која би могла да однесе стотине или хиљаде живота?

Набрајајући разлоге због којих рат у Сирији не може да се заврши, професор Фирон каже да ће у најбољем случају једна страна полако стремити према нечему што ће уродити побуном на нижим нивоима и терористичким нападе.

Ипак, може бити и горе. Стручњаци за Блиски исток Валтер и Кенет М. Полак у свом раду из 2015. године пишу: "Коначна војна победа у грађанском рату често долази по цену страшног, чак геноцидног нивоа насиља над пораженима, што укључује и цивиле", а то би могло да створи нови сукоб на Блиском истоку.

Сирији можда тек предстоје најцрњи дани. Извор: Њујорк Тајмс